Da li se zapitate kako cete vi izgledati na nekoj
fotografiji za sto godina…
Da se zapitate mozda se ne biste sad ni slikali…
Da li cete nekome izgledati smesno…
Eh, kako je nekada svet bio bezbojan…
Ovo su delovi jedne pozorisne predstave koju smo odgledali
pre neki dan.Nisam bio u pozoristu od osnovne skole i bio sam skeptican, ali
cim je predstava pocela prosto me je usisala u taj svet.
Mnogo se toga promenilo
u pozoristu od moje poslednje posete.Fantastican glumac koji je odglumio vise
razlicitih uloga.Povezanost bioskopskog platna i glumca je ono sto me je
najvise odusevilo.A tek prica koja govori o spajanju ljudi preko jedne stare,
crno-bele fotografije.
Ja inace imam fascinaciju starim fotografijama, tako da
je ova prica bila bas za mene.Uvek se pitam kako su ziveli ti smesni bezbojni
ljudi.Da li su bili srecni.Da li su bili zadovoljni.Na fotografijama uvek
ozbiljna stroga lica.Kao dete plasio sam se tih ociju koje streljaju.
I na kraju priznao sam zeni da sam uzivao vise nego
gledajuci neki dobar film, sto je njoj bilo puno smesno, posto zna koliki sam
filmofil.Bas sam uzivao, pa mi je posle bilo jako krivo sto je predstava
trajala samo sat vremena.
Lezali smo jedno pored drugog pre neko jutro, kada je nas sin cackajuci telefon slucajno pustio jednu odlicnu stvar.I ta pesma kad krene ne progovara se nijedna jedina rec.Samo on nesto prica na nekom svom jeziku.Da, to je nasa pesma.Pesma kad se i jedno i drugo sloze.Kad se ukusi poklope.Kad sve legne na svoje mesto.Pesmu izvodi Demijan Rajs i pesma je iz filma Closer, koji i nije tako dobar, sem scene kada pesma krene.
Podelicu je sa vama dragi blogeri.Mozda se jos nekom svidi.Mozda ce jos nekom biti "Vasa pesma".
Vidim je po nekad sa detetom.Dete je lepo, ali nije tako lepo kao ona.Kad sam je video prvi put nisam mogao skinuti oci sa njenog lica.Lice koje prosto trazi da mu posvetis svu paznju, ne delic, niti tren.Neki djavo koji te tera da neprekidno razmisljas o njoj dok je god vidis, makar delicem oka.Ti ne zelis, ali je djavo nekad tako jak.Sladis se tom gresnom, prividnom lepotom.Primetila je jednom da je posmatram i brzo sagnula pogled.Bilo je neceg tuznog u tome.Kao da se postidela.Kako se samo trznula.Kao da sam znao ko je ona? Nisam znao do pre neki dan.
Znas ko je ovo? - upitao me je kolega sa posla
To sam ja hteo tebe da pitam, stalno dolazi ovde... - odgovorio sam
Jednom su je na jednom putu pokupili neki njegovi prijatelji.Mislili su da stopira.Ponudili su joj da je odbace kuci.Nije htela, ali je ipak usla u kola.Pitali su je otkud ona ovde, u ovoj nedodjiji.Rekla je da radi.Pa sta radi, gde radi, cudili su se,jer nije bilo niceg u blizini.Spustila je pogled i rekla.Kako ih je samo ucutala.Mogu da zamislim njihova lica.Zabezeknuta lica mi stoje pred ocima dok pisem ove redove.
Isto zabezeknuto lice sam imao i ja kad sam cuo ovu pricu.O kako je zivot surov i tuzan.Nekad mi dodje da placem zbog subine mnogih ljudi.Veceras cu plakati zbog nje.Sutra cu zbog nekog drugog.Ne mozes zaustaviti svet za tren i ispraviti neke stvari.Zivot je neprekidna trka...
Lepo je sto umesto raznih reklama, sada na pojedinim mestima u gradu uzivamo u carima odlicne fotografije Ivana Strahinica.
Mene je narocito privukla ona mracna fotografija usamljenog camca na reci.Toliko me je privukla fotografija da sam nasao njegov sajt, gde ima jos fenomenalnih fotografija.
Predstavljati Srbiju na takav nacin je za svaku pohvalu.Svaka cast!
Hodam unazad…
Cesto…
Do nekih vremena u kojima sam se vise smejao…
Do nekih vremena u kojima su neki dragi ljudi jos uvek bili tu…
Do nekih vremena punih nade u buducnost…
Svaki novi dan brise jedan stari…
Samo ponekad setim se nekoga iz tih vremena i nasmejem se…
Pre deset godina zacrtao sam neke ciljeve i ispunio ih…
Koji su moji ciljevi za sledecih deset godina…
Ne vidim ih trenutno…
Paucina je gusta…
Magla je prevelika…
Ali jedno znam…
Necu se predati bez borbe…
A da li cu pobediti?...
Videcemo:)
