-          „Čiko, da niste videli moju lutku negde“ pitao je zabrinuti glasić malene devojčice  „taman sam pošla da je tražim kad...“

-          „Ne brini ništa, siguran sam da ćemo je već negde naći“

-          „I moja mama...sad je bila tu...gde...“ glasić je postao uplašen i zbunjen, a u njenim okicama pojavile su se suze.

Čovek u belom odelu joj je prišao i pomilovao po kosi.

U njegovom dlanu osetila je toplinu i nekako joj je odmah bilo bolje.Nije više mislila na mamu, a straha i svega što sa njim ide momentalno je nestalo.

-          „Čiko, ko si ti?“ upitala ga je.

Čovek u belom odelu je ćutao i smešio se.

Odjednom je u daljini, ili joj se činilo, negde u dubini ugledala nešto što je ličilo na njenu izgubljenu lutku.

-          „Čiko, eno je, eno je!!!“ vrisnula je oduševljena, iako nije bila skroz sigurna da je to zaista ona.

-          „Eno je dole na onom putu!“ pokazivala je prstima.

Čovek u belom odelu je i dalje ćutao.

Jedan beli kombi je naleteo na nju, pregazivši je.

-          „Neeeee!!!“ vikala je ljutito devojčica.

Sledeći auto ju je zaobišao nemarno, a potom još jedan iza njega.Naredni je opet pregazio.

-          „Čiko, ali zašto je gaze, to je moja lutka?“ javio se ljutiti glasić.

Čovek u belom odelu je nemo posmatrao prizor.

Nekoliko prolaznika prošlo je pored nje, ne pogledavši je.Neki šetač bi je pak pogledao i nastavio dalje svojim putem, kao da je nije ni video.

-          „Sklonite je s puta!!!“ vikala je devojčica „molim vas!!!“

Jedna starica je prišla i konačno, kao da je čula njeno udaljeno vikanje sklonila je s puta u stranu.

-          „Hvalaaa!“ devojčica je ponovo bila srećna i klateći se sa strane na stranu zadovoljno posmatrala čoveka u belom odelu.

Starica je nešto uznemireno objašnjavala i mahala rukama, a potom se pojavilo dosta ljudi, koji su okupirali lutku.

Jedna žena u crnom mantilu uzela ju je u naručje i neutešno jecala.

-          „Mama, mama, to je moja mama“ prepoznala je devojčica, obraćajući se čoveku u belom.

-          „Ali zašto plačeš mama?“ čudila se devojčica.

-          „To je samo lutka mama, kupićemo novu, lepšu i bolju, samo nemoj da plačeš mama.“

Devojčica se zagledala malo bolje u lutku i nešto joj nije bilo jasno.

-          „Hej, ali zašto ova lutka toliko liči na mene?“ pitala je zbunjeno.

Čovek u belom je najzad progovorio.

-          „Hajdemo, vodim te na jedno mesto puno lutaka i raznih igračaka.A znaš li šta je najbolje od svega?“

-          „Šta?“ upitala je devojčica.

-          „To, što možeš da izabereš koju god hoćeš.A znaš li šta još?“

-          „Štaaaa?“ upitala je razdragano devojčica.

-          „Sve su besplatne“ čovek u belom odelu joj je namignuo, uzeo za ručicu i poveo sa sobom.

Posvećeno jednoj nepoznatoj devojčici u jednoj dalekoj zemlji.

Nemoj da ideš...nemoj tako brzo da pobegneš iza tog brda...krenuću prečicom...pravo ovom putanjom do tebe...proći ću male i velike prepreke...popeću se na najvišu planinu...samo da još jednom vidim tvoj sjaj...

Stojim i slikam...dok mi zima nagriza uši ispod kapuljače...sunce je suviše daleko da me ugreje...mislim na tebe...kako ležiš šćućurena...ko zna gde...pod nekim crvenim ćebetom...
Gde se nalazi to crveno ćebe...
Šapni mi...u kom gradu?

Sad te već ne mogu stići...suviše si daleko...ali ja nastavljam dalje...prelazim kilometre i kilometre...lutam stazama kojim nisam pre...vidim li tvoj lik u daljini...ili mi se samo učinilo...

Slikano rukom jednog neiskusnog, nevidljivog, fotografa :)) 

Talase, završio sam :)