Leopard

-          „Čiko, da niste videli moju lutku negde“ pitao je zabrinuti glasić malene devojčice  „taman sam pošla da je tražim kad...“

-          „Ne brini ništa, siguran sam da ćemo je već negde naći“

-          „I moja mama...sad je bila tu...gde...“ glasić je postao uplašen i zbunjen, a u njenim okicama pojavile su se suze.

Čovek u belom odelu joj je prišao i pomilovao po kosi.

U njegovom dlanu osetila je toplinu i nekako joj je odmah bilo bolje.Nije više mislila na mamu, a straha i svega što sa njim ide momentalno je nestalo.

-          „Čiko, ko si ti?“ upitala ga je.

Čovek u belom odelu je ćutao i smešio se.

Odjednom je u daljini, ili joj se činilo, negde u dubini ugledala nešto što je ličilo na njenu izgubljenu lutku.

-          „Čiko, eno je, eno je!!!“ vrisnula je oduševljena, iako nije bila skroz sigurna da je to zaista ona.

-          „Eno je dole na onom putu!“ pokazivala je prstima.

Čovek u belom odelu je i dalje ćutao.

Jedan beli kombi je naleteo na nju, pregazivši je.

-          „Neeeee!!!“ vikala je ljutito devojčica.

Sledeći auto ju je zaobišao nemarno, a potom još jedan iza njega.Naredni je opet pregazio.

-          „Čiko, ali zašto je gaze, to je moja lutka?“ javio se ljutiti glasić.

Čovek u belom odelu je nemo posmatrao prizor.

Nekoliko prolaznika prošlo je pored nje, ne pogledavši je.Neki šetač bi je pak pogledao i nastavio dalje svojim putem, kao da je nije ni video.

-          „Sklonite je s puta!!!“ vikala je devojčica „molim vas!!!“

Jedna starica je prišla i konačno, kao da je čula njeno udaljeno vikanje sklonila je s puta u stranu.

-          „Hvalaaa!“ devojčica je ponovo bila srećna i klateći se sa strane na stranu zadovoljno posmatrala čoveka u belom odelu.

Starica je nešto uznemireno objašnjavala i mahala rukama, a potom se pojavilo dosta ljudi, koji su okupirali lutku.

Jedna žena u crnom mantilu uzela ju je u naručje i neutešno jecala.

-          „Mama, mama, to je moja mama“ prepoznala je devojčica, obraćajući se čoveku u belom.

-          „Ali zašto plačeš mama?“ čudila se devojčica.

-          „To je samo lutka mama, kupićemo novu, lepšu i bolju, samo nemoj da plačeš mama.“

Devojčica se zagledala malo bolje u lutku i nešto joj nije bilo jasno.

-          „Hej, ali zašto ova lutka toliko liči na mene?“ pitala je zbunjeno.

Čovek u belom je najzad progovorio.

-          „Hajdemo, vodim te na jedno mesto puno lutaka i raznih igračaka.A znaš li šta je najbolje od svega?“

-          „Šta?“ upitala je devojčica.

-          „To, što možeš da izabereš koju god hoćeš.A znaš li šta još?“

-          „Štaaaa?“ upitala je razdragano devojčica.

-          „Sve su besplatne“ čovek u belom odelu joj je namignuo, uzeo za ručicu i poveo sa sobom.

Posvećeno jednoj nepoznatoj devojčici u jednoj dalekoj zemlji.

Nemoj da ideš...nemoj tako brzo da pobegneš iza tog brda...krenuću prečicom...pravo ovom putanjom do tebe...proći ću male i velike prepreke...popeću se na najvišu planinu...samo da još jednom vidim tvoj sjaj...

Stojim i slikam...dok mi zima nagriza uši ispod kapuljače...sunce je suviše daleko da me ugreje...mislim na tebe...kako ležiš šćućurena...ko zna gde...pod nekim crvenim ćebetom...
Gde se nalazi to crveno ćebe...
Šapni mi...u kom gradu?

Sad te već ne mogu stići...suviše si daleko...ali ja nastavljam dalje...prelazim kilometre i kilometre...lutam stazama kojim nisam pre...vidim li tvoj lik u daljini...ili mi se samo učinilo...

Slikano rukom jednog neiskusnog, nevidljivog, fotografa :)) 

Talase, završio sam :) 

Kuda vodi ova rečica...Dok sam je pratio...na Ozrenu...naleteo sam na medveda...nije to bio običan medved...ovaj je umeo da priča...i da igra...koliko smo samo plesova odigrali...Ali mi nije dao da ga slikam...kaže...suviše je poznat među medvedima...krije se ovde u šumi...nije mi rekao od koga...rekao mi je da si tu negde...pronaći ću te u ovom snegu...

Čuo sam da preko leta u ovom jezercetu ima zlatnih ribica...Talase, jesi li ih video...bez šale...kažu da ih ima...ja sam tražio...al ih nisam našao...kako bi se obradovao da sam video makar jednu...ali verovatno je hladno...pa su ih sklonili negde...ili ih je neko dete upecalo...da im ispuni želju...još te nisam našao...

Ovde sam našao najlepše visibabe koje sam video u svom životu...ovde upravo u ovoj travi...samo sam počistio sneg...a one su me gledale svojim belim očima...i molile da ih uberem...za tebe...da čekala si me baš ovde...

Ne trebaju nam Nijagarini vodopadi...imamo Ripaljku...dođi da uživamo zajedno...Ćutimo...Gledamo...Ćutimo...Gledamo...HMMM... 

Jesi li za čaj...zec je konobar...doneće nam po jedan od kamilice...jedan običan...jer smo i mi tako obični...kao što je običan i zec konobar...Čekaj da ti očistim sneg sa klupe...skinuću jaknu...sedi...nemoj da ti ozebe guza...

Sve slike su napravljene na Ozrenu...nedaleko od Sokobanje...ovde sam prvi put pao...i to pošteno :)) Ovo je moja omiljena šetnja tokom odmora...a slike pokazuju sve...

Ej ljudi...širim ruke...grlim vas...volim vas...  :)) 

Unutar Sokograda... 

Evo nečega iz Izabranih radova T.V.Spiveta...
Od 93 posmatranih šetača - 12 u četvorkama, 9 u trojkama, 20 u paru, 52 hodaju sami.
Od 52 usamljena hodača - 19 nema nikakve uređaje, 33 koristi slušalice ili mobilni telefon.

Voleo bih kad bih vam pokazao sliku slušalica iz knjige...na kojoj je dopisano...nisi sam...

Pa tako i ja...pustim muziku na telefonu...i krenem...kako prija...

Evo nečega što sam slušao... The Drums...Morcheeba...Macy Gray...Crystal Castles...Brandon Flowers......

Visina koja boli...nisam mogao dugo da budem na ovoj steni...pomišljao sam...ne daj bože nekog zemljotresa i odoh ja dole :) 

Park pored Moravice...

Župan plaža...kako su je samo sredili za kratko vreme... 

Volim da taj kratki zimski odmor od sedam dana provedem sam, negde u divljini.Ovog puta to je bila Sokobanja.Za razliku od leta kad sve vrvi od turista, zimi je tako pusto, pa sretnes tek po nekog čoveka u šumi.

Bez televizora. radija, kompjutera (to ste mogli primetiti, pošto me nije bilo desetak dana).Samo, netaknuta priroda, tako se bar čini zimi, da je priroda zaista netaknuta.
Crkva Presvete Bogorodice.

Reka Moravica, kad krenete ka Sokogradu.
Inače moje omiljeno mesto u Sokobanji je upravo ovo.

Tišina...Samo šum reke...Po neka ptica u daljini...
Puštaš i noge i misli da te vode nekud...

Sokograd...Kakve li on samo priče nosi... 

Za sve one koji su navikli da čitaju moje dosadašnje postove...možda će se malo iznenaditi sa postovima koji slede...

U njima će biti nešto moje tuge...

I Leopard je ponekad tužan, iako to ne pokazuje često...
Gotovo uvek kad ode sam na odmor...
Bez obzira na to, uživa u svojoj tuzi, jer upravo tugom napuni baterije...  

Ali naći će se tu i neke lepe stvari...

U pauzi postova biće još ovako prelepih slika...