Hteo sam da podelim sa vama neke odlomke iz moje omiljene knjige Norveška šuma, Haruki Murakamija.


- „Hej, hej, reci nešto“, rekla je Midori glave zagnjurene u moje grudi. 
- „Šta?“
- „Šta god.Nešto što će me oraspoložiti.“
- „Mnogo si slatka.“
- „Midori“, rekla je. „Kaži moje ime.“
- „Mnogo si slatka Midori.“
- „Koliko je to mnogo?“
- „Toliko da se planine ruše, a mora isušuju.“
Midori je podigla glavu pogledavši u mene. „Stvarno se izražavaš na jedinstven način.“
- „Kad to čujem iz tvojih usta, srce mi smekša“, rekao sam smejući se.
- „Reci nešto još lepše.“
- „Mnogo te volim, Midori.“
- „Koliko?“
- „Kao medved u proleće.“
- „Medved u proleće?“ ponovo je podigla glavu. „Kakav ti je sad pa to medved?“
- „Proleće je i ti sama šetaš po livadi, a u susret ti ide slatki medvedić zacakljenih okica, s krznom kao od pliša. ’Hej mlada damo, hoćeš li danas sa mnom da se kotrljaš?’, kaže ti.I medvedić i ti se zagrlite, i ceo dan se igrate kotrljajući se niz padinu obraslu detelinom. Lepo, je l’ da?“
- „Strašno lepo!“
- „Toliko te volim.“

 


- „Koliko me voliš?“ pitala je Midori.
- „Moja ljubav je tolika da bi istopila i u buter pretvorila sve tigrove u džunglama ovog sveta“, rekao sam.
- „Oho“, rekla je Midori pomalo zadovoljno. „Možeš li opet da me zagrliš?“
Zagrlili smo se na krevetu u njenoj sobi.Slušali smo dobovanje kiše i na tom krevetu se poljubili, a onda se raspričali o svemu i svačemu, od postanka sveta do mekoće kuvanih jaja koja nam odgovara.

 



Samo toliko...

I naravno puno, puno ljubavi vam želim svima...