Smeješ se dok sunce miruje iznad broda usidrenog u nekim nepoznatim vodama.
Daleki svet me je dozvao da vidim tu posebnu predstavu.
Mora i okeane prešao sam zbog tebe.
Ajkule, mračne dubine i valove...
Ma sve sam pobedio.
Samo da stignem na vreme.
Da ne zakasnim na predstavu.
Predstavu tvojih osmeha.
Hiljade i hiljade različitih osmeha zavređuju svaki izdvojeni cent.
Svaki beskrajni strah gubi smisao.
Mrak.
Samo jedan reflektor uperen ka tebi.
Jedan osmeh.Jedan uzdah.
Odnekud se pojaviše beli leptiri.
Počinješ da ih juriš.
Da si mogla da vidiš sebe tada.
Bila si lepša od njih.
Kada se ne smeješ publika se unervozi u neudobnim drvenim sedištima.
Zvižde.
Zviždim i ja.
Ne prepoznajemo te tada.
Držiš nas u neizvesnosti samo koliko treba.
A onda razvučeš najlepši mogući osmeh te večeri.
I pretvoriš se u pravog belog leptira.
Deset puta većeg od običnog.
Zalepršaš svojim belim krilima tik ispred naših lica.
I nestaneš u noći.
Otkrio sam neki novi svet.
Svet tvojih osmeha...
Ovom prilikom hteo bih da pozdravim neke drage prijatelje kojima je nedostajalo moje zeleno krzno :)))
Gasstrocity, Anagram, nedostajali ste i vi meni :)
Što bi rekla Anagram - Hajde da pišemo o ljubavi...
