„Pa makar ideš na more“, rekao sam joj uz gorak osmeh, osmeh koji se retko javlja,a kada se ipak pojavi učini da boli i srce, osmeh koji puni suze u očima koje ipak ne kreću da teku, jer ih neki unutrašnji ponos sprečava.Te suze ipak teku kasnije, kad dođeš u neke godine, pa počneš da sumiraš šta si propustio u životu.Meni su one došle mnogo ranije.
Sećam se šta mi je govorila „Jedan naš pisac je u jednom pismu svom prijatelju opisao mržnju koja je prisutna u Bosanskom narodu“, na trenutak je zastala, čini mi se kao da je razmišljala o ovome što je upravo rekla, pa nastavila „sada shvatam na šta je mislio.Kada jedna zemlja ima nekoliko potpuno različitih naroda, različitih vera i pogleda, to ne može da dovede nikud do same mržnje, koja se samo pritajila na neko vreme, strpljivo čekala i čini mi se jedva dočekala da eksplodira i obuzme dušu ovog naroda, a u njemu svu decu onih roditelja koji su tu istu mržnju i stvorili, možda ne baš oni, ali sigurno neki njihovi zaboravljeni preci.Zato ću ja uraditi nešto sasvim suprotno, a znam da ćeš i ti, jednoga dana kada budemo imali decu napuniću im srca ljubavlju, toliko velikom da neće moći stati u njihova srca,već će se preliti i na druga srca, neke druge zalutale dece tih istih roditelja, barem se tome nadam i ka tome ću težiti.Ko je uopšte počeo rat i zašto je ovaj rat uopšte i počeo, ako nije zbog te mržnje koja je čučala u budžaku svakoga od nas, kada je rekla dosta je bilo čučanja, hajde malo da protegnem noge.Tada se najpre javila kod pojedinaca, a od pojedinaca krenula do čitave gomile, a potom i do čitave nacije.Širila se kao zarazna bolest i pogledaj dokle je samo stigla.“
