A onda su se vrata lagano otvorila.... (Dalje)
[ Moje izmišljene pričice
]
05 Januar, 2011 20:46
[ Moje izmišljene pričice
]
03 Januar, 2011 19:46
Ostali putnici su već sedeli na svojim sedištima.Autobus je bio upaljen i čekao mene.Pri ulasku u autobus vozač me je pitao da li je sve bilo u redu.Klimnuo sam mu glavom i nasmejao se.Zavalio sam se nazad u sedište, zatvorio oči i odahnuo.Posle ovih graničnih prelaza, autobus je malo živnuo.Ljudi su polako počeli da pričaju jedni sa drugima, ostavljajući rat negde daleko iza sebe.
Nešto malo pre Rijeke, nastalo je komešanje budnih putnika u autobusu.Nije mi trebalo dugo da otkrijem razlog tome.Sa leve strane autoputa daleko ispod nas ugledao sam more.Još dok sam bio mali, koliko sam samo bio srećan kad bi posle dugog i napornog puta ugledao tog plavog Jadranskog diva.Neki osećaji sreće nikada ne nestaju.To je bio slučaj i sa ovim.
Ako smo već ugledali more, a uskoro ulazimo u Istru, to je znak da sam blizu, pomislio sam.Srce je počelo jače da mi kuca, a noge su same od sebe počele da tapkaju po podu. Žena koja je sedela do mene rekla mi je da imam u vrh glave još sat vremena puta.Bilo je nešto više od sat vremena kada sam stigao do željene destinacije.
U jednoj ruci držao sam kofer i posmatrao sam mesto oko sebe gde me je autobus izbacio.
“Šta sada“ pitao sam se.
Seo sam u obližnji kafić koji je gledao na more i naručio kafu.Rešio sam da na miru napravim plan.Bilo je jako rano ujutru i imao sam još dosta vremena da potrošim.Mesto je zaista bilo malo, tako da ću je brzo naći, pomislio sam.
Nakon sat vremena pozvao sam konobara da platim i pitao ga da li je poznaje.Nije je poznavao.Rekao mi je da ovde radi samo u sezoni i da ne poznaje puno meštana.Zahvalio sam mu se i krenuo.
Spustio sam se do mora i rešio da prošetam do samog kraja staze, ma gde god on bio.Delić crvenog sunca se pojavio u daljini, kada sam rešio da sednem na još hladan pesak i uživam u pogledu.Bio sam sam na toj plaži.Bio sam srećan.Kad je sunce izašlo celo, pošao sam dalje.Počeo sam da srećem prve šetače.Na moju veliku žalost svi su bili turisti.Ovo će ići teže nego što sam mislio, pomislio sam.Posle desetak pitanja sreća me je konačno pogledala.
Naleteo sam na ženu srednjih godina, očiju toliko krupnih da sam mogao videti more iza sebe kad bi se malo bolje zagledao.Dala mi je jasna uputstva kako da je pronađem.U mojoj glavi nacrtao sam mapu.Svaki važan detalj podvukao sam olovkom da ne zaboravim.Došlo mi je da poljubim te oči boje usamljenog drveta na nekom brežuljku u nekoj dalekoj šumi.Umesto toga, zahvalio sam se i krenuo dalje.
Pola sata trajao je hod pre nego što sam ugledao njenu kuću.Stajala je na blagom uzvišenju i nije bila ni po čemu drugačija od ostalih kuća u blizini.Ono što je i nju krasilo kao i komšijske kuće bilo je cveće.Stotine različitih cvetova raznih boja okruživalo je kuću sa svih strana.
Smokva do ograde bila je puna zrelih plodova.Ubrao sam jednu krupnu, malo protrljao o majicu i stavio u usta.Ušao sam.Niska kapija je zaškripala, ne tako jako, al dovoljno da je čuje jedan debeli čisto beli mačak i pritrči mi u susret.
„Mjau“- rekao mi je.To je bilo dovoljno da počnem da ga češkam po leđima.Prijalo mu je pa je počeo da uvija rep čas uz jednu moju nogu, čas uz drugu.
„Dosta je bilo maženja, jel’ ti je gazdarica tu?“-pitao sam ga.
„Mjau“- odgovorio je i jurnuo kroz rupu u vratima.
Krenuo sam popločanom stazicom.Trava oko nje bila je uredno pokošena i činila se kao da je veštačka.Popeo sam se uz par stepenika i našao se na letnjoj terasi.S leve strane nalazila se ležaljka na ljuljanje, dok je s desne bilo još nekog neobičnog saksijskog cveća.
Udahnuo sam duboko.
Telo mi je doživelo blagi zemljotres.
Bio sam ljut na mačka što me je ostavio samog, al’ posle ću se ja razračunati s njim, pomislio sam.
Nakon par sekundi došao sam k sebi i pritisnuo dugme tik pored vrata.
S druge strane čuo sam korake koji su bivali sve jači i jači.
Veseli glas pitao je „Ko je?“
A onda su se ulazna vrata polako otvorila.
[ Moje izmišljene pričice
]
10 Decembar, 2010 08:30
Brzo smo došli do izlaza iz Srbije.Jedan uniformisani službenik ušao je u autobus i pokupio pasoše nekolicine muškaraca, među kojima sam bio i ja.Često me je policija zaustavljala na ulici, tražila mi ličnu kartu,proveravala me.Bio sam im sumnjiv.Mislio sam da je to i ovoga puta razlog.Tek posle mi je sinulo da su pasoše uzeli samo Srbima da provere da ne bežimo usled nekog počinjenog zločina.Pasoše su nam vratili posle dvadesetak minuta i mogli smo da nastavimo put.
Čekala nas je Hrvatska granica.Nervoza je polako počela da mi obuzima celo telo, a kada smo se zaustavili, počeo sam da osećam hladnoću iako je napolju bio srednje topao dan.Izveli su nas iz autobusa i uveli u neku prostoriju na čijim zidovima su se nalazile slike na kojima su bile prikazane lepote Hrvatske.Stao sam na kraj reda i strpljivo čekao da predam pasoš.Na slikama su bili Split, Zagreb noću, Dubrovnik, Rovinj, prelepe plaže meni nepoznatih mesta.Došao je red i na mene.Ostao sam sam u toj prostoriji.Sam sa gomilom hrvatskih granicara.
Gurnuo sam pasoš ispod stakla na pultu.Uniformisani službenik je bacio pogled prvo na njega, pa zatim na mene.Pročitao je moje ime i prezime, kao da mi ne veruje da sam to zaista ja.Da li sam mu to upravo video mržnju u oku, pitao sam se.Sada kada sam u Hrvatskoj uvek ću se to pitati.Hoću li videti mržnju u vašim očima kada saznate da sam Srbin.
„Da li ste bili nekad u Hrvatskoj?“ pitao me je.
Pitanje mi je delovalo smešno
“Svake godine letovao sam na vašem moru ranije....Za Crnu Goru, za koju nisam znao ni da postoji, otkrio sam tek kasnije“ pokušao sam da se našalim sa njim
„Razlog vašeg puta u Hrvatsku“ pitao je ne gledajući me.
Mogao sam tada da mu kažem da mi nedostaje njihovo more, da idem u posetu jednom rođaku, bilo sta.Mogao sam nešto da ga slažem, ali usled nervoze i straha samo sam rekao
„Idem da je nađem“.
Iznenadio ga je odgovor, pa je podigao pogled i pitao „Koga to?“
Tada je sve izašlo iz mene.Počeo sam da pričam i nisam mogao da stanem.A on me je pažljivo slušao dok nisam završio sve što sam imao da mu kažem.
„Dovedite se u red“ rekao mi je i predao pasoš
“Možete ići“.
Krenuo sam ka izlazu, kad mi je rekao još nešto
„Nadam se da će te je naći.“
[ Moje izmišljene pričice
]
29 Novembar, 2010 22:47
Nalazim se u autobusu koji čeka da krene put Hrvatske.
U autobusu je dosta tiho, kao da vlada međusobno nepoverenje.Ne zna se ko je Srbin, a ko Hrvat.Trenutno je Srbima lakše, jer su još uvek u Srbiji, ali verovatno, čim budemo prešli granicu doći će do promene strane.
Sedim negde u sredini autobusa.Ne pričam ni sa kim.Utonuo sam u svoje misli.Utonuo sam u svoj skepticizam.Odlučio sam da ne ponesem puno stvari.Idem prvo da izvidim situaciju, možda ću se odmah vratiti nazad.
Noć je uveliko pala na autobusku stanicu.Posmatram ostale putnike na drugim peronima.
Jedna devojka sedi na jednoj od malobrojnih klupa i čita knjigu.Po izrazu lica reklo bi se da je baš utonula u nju.Verovatno već duže vreme čeka autobus.
Jedan dečak koji nema više od sedam godina uhvatio je moj pogled, malo me posmatrao, pa mi pokazao srednji prst.Kako ga je samo iznenadio zakasneli udarac njegovog oca po toj istoj ruci.Nisam čuo reči, ali video sam da ga grdi.Dečak je počeo da plače, a meni je došlo da izađem i da kažem „Ma ništa strašno.Nije on kriv što su ga odrasli naučili tome.“ Ali nisam izašao.Imao sam ja svoju muku.
Vozač je upalio autobus i posle nekoliko trenutaka smo krenuli.
Bolje sam se namestio u sedištu, opustio se i pomislio„E, sad više nema nazad.“
Puno ljubavi i srece zeli vam svima leopard!
[ Moje izmišljene pričice
]
26 Novembar, 2010 20:04
Još uvek mi odzvanja ime grada koji je napustio njene usne boje trešnje, koja je tek počela da sazreva i da se crveni.Dugo me je taj grad mamio danju, a noću dolazio u san.U tom snu je uvek bila i ona.Dozivala me.Čekala me je.Širila je svoje ruke u znak zagrljaja koji je uvek izostajao, jer taman kad sam hteo da je zagrlim, da osetim njeno telo pribijeno uz moje kao nekad, nestajala bi poput neke utvare.
U tom snu bi vodili razne razgovore.
„Znaš li zašto neću da te zagrlim“.
„Zašto“ pitao bih je ja.
„Ako bih te zagrlila u snu, navikao bi se na te zagrljaje i našao utehu u njima.Tada bih sa sigurnošću znala da nikada nećeš doći.Ovako dok ti srce punim žudnjom i dajem ti samo da me gledaš, ostaje mi ipak nada da ćeš se jednog sunčanog, septembarskog dana ipak pojaviti i na javi.Tada ćeš dobiti moje ruke i toliko očekivani zagrljaj“, rekla je i pre nego što ću se probuditi dodala „Još uvek te volim.Dođi“.
Nikad nisam verovao u snove koje sanjam.Čuo sam da neki stručnjaci govore da su naši snovi ustvari naša podsvest, ali ona je mnogo više od moje podsvesti, ona je moje drugo ja, deo koji sam izgubio.Često sam sanjao snove slične ovome.Noću bi ih sanjao, a danju razmišljao o njima.Toliko često sam ih sanjao da sam počeo da se pitam „A šta ako su istiniti?“, „Ako me ona stvarno čeka?“, „Ako me i dalje voli?“
