Sedeo je na klupi i cekao autobus.Rano osmocasovno sunce ga je na momente oslepljivalo kad bi okretao glavu da vidi da li mu dolazi prevoz.Pratio je pogledom jednu devojku koja je prilazila stanici.Bila je na pragu tridesetih, ako nije i presla taj prag.Na sebi je imala svetlo roze pantalone i belu usku majicu.Krenula je ka klupi i sa nekih deset metara, kad je primetila njegov pogled pitala:
- Ima li mesta za mene?
Na drugom kraju klupe jedan postariji covek ckiljio je prema suncu.Izmedju je bilo mesta jos za tri takve kao sto je ona.
- Ima, naravno.
Prisla je i stala tik do njega, kada ga je ponovo pitala:
- Hoces li da se pomeris?
Pogledao ju je onim pogledom "Jel ti to mene zajebavas?" Napravio je mrzovoljnu facu, ali se ipak sporo pomerio.Bila je slatka.
- Hoces li zvaku? - pokusala je da razbije njegovu mrzovolju i uspela u tome.
Okrenuo se i sreo njen prodoran i dubok pogled.Nasmejao se i odrecno odgovorio.
- Hocete li vi? - ponudila je coveka na drugom kraju klupe.
- Ma kakvi, ja to nikada nisam zvakao.
Zatim je poceo da je smara kako ne bi trebalo ni ona da zvace, kako nije zdravo za stomak, kako postoje bolji nacini da se ima svez dah i tako dalje.Bas je udavio i odmah joj pokvario raspolozenje.Zacutala je i nije vise rekla ni rec.
Autobus je dolazio iz krivine.Bio je to njen autobus.Ustala je.Pozdravila se i pre nego sto ce nestati ponovo mu uputila jos jedan dubok, ispitivacki pogled.
Kad ju je autobus odneo, setio se jednog Kamijevog romana i tiho rekao "Dovidjenja prividjenje"
