Leopard

"Idi donesi neku muziku, da vidimo tvoj muzicki ukus" - rekao mi je kolega prvog dana na poslu.

Pazljivo sam prebirao medju diskovima.

Zeleo sam da prvi disk koji cu pustiti bude nesto posebno, nesto sto oznacava moju licnost, muziku koju slusam, zivot koji vodim, vazduh koji disem.

Ubrzo sam ga nasao.Drzao sam ga u ruci i smeskao se.To je upravo to sto sam trazio, pomislio sam.

A onda je krenula muzika.

Neonke su treperile.Tlo je podrhtavalo.Vazduh je postao redak. 

Odnekud se pojavila na spratu i gledala me polu-osmehom odobravanja.

Prineo sam dva prsta slepoocnici i pozdravio je.

Klimnula je glavom uz osmeh, okrenula se i nestala mi iz vidokruga.

Tek posle cu saznati da obozava taj bend koji sam pustio.

Ljudi se po muzici zblize.

Ljudi se po muzici cene.

Ljudi se po muzici druze.

Ljudi se po muzici vole.

Necu vam reci koji je bend u pitanju, jer to nije ni vazno.Ukusi su razliciti.

Puno ljubavi i srece do sledeceg bloga, zeli vam Leopard. 

Kupio sam rol virslu u pekari i seo na obliznju klupu da je pojedem.Na klupi je vec sedela jedna veoma stara baka, kojoj sam malo okrenuo ledja.Tek sto sam seo, odmah sam bio okupiran od strane golubova i vrabaca.Vrapci su uvek brze dolazili do hrane, sto me je uzasno nerviralo.Bio je suncan dan i deca su se ljuljala na ljuljaskama, kada mi se obratila.

Pitala me je gde sam kupio kiflu, ali mislim da je samo htela da zapocne razgovor.A onda je taj razgovor i krenuo.Pricala je kako je jednom jedna zena sela pored nje i okrenula joj dupe, nije htela ni da je pogleda, pa je onda zaboravila torbu, pa kad se setila da je zaboravila, trci nazad i proverava da li joj je novcanik unutra i da li su sve pare na broju.Onda mi opet prica tu istu pricu, samo sa jednom drugom zenom.Ima neceg u tome.

Jednom, pak, vidi da majke sa decom traze nesto u travi, kao da su izgubile nesto.Prilazi im i pita ih sta traze.Kazu detelinu sa cetiri lista.A ona im kaza da dodju sutra na igraliste, da ce im doneti.I tako i bi.Kaze jos da nije ni dinara trazila, ali je ipak dobila dvadeset.I tako svaki dan. Ceka nekoga sa detelinama u ruci, a deteline se vec malo osusile, ko zna koliko ceka.

Pitam je da li je gladna, hoce li da joj kupim kiflu.Kaze da nece, malopre je jela, ali se zahvaljuje sto sam je pitao.A onda je pitam hoce li meni da proda te deteline.Kaze mi da ce mi dati dve za deset.Super sam prosao Pa ko zna, mozda mi stvarno donesu srecu i to duplu.

Pa tako i vi, ako slucajno naletite na tu baku, ne okrecite joj ledja,kupite detelinu sa cetiri lista, mozda vam stvarno donese srecu.Nikad se ne zna

Igrom slucaja zivot me je ponovo doveo u taj grad, ovoga puta na godinu dana, na sluzenje vojnog roka u osamnaestoj godini.

Na regrutaciji blag osmeh na mom licu nije promakao oficirima koji su jedva cekali da se malo nasale samnom:

- E moj vojnice, ne bih se ja smejao da sam na tvom mestu.

Smesio sam se malo od muke, a malo od radosti, jer od svih zabiti koje su rastrkane po citavoj Jugoslavij, a koje sam mogao dobiti, ipak sam izvukao premiju, barem sam tako mislio.

Da se oficir nije salio, uverio sam se vec u prvim danima vojske, kada su mi iz korena iscupali moj, a umesto njega ubacili neko strano telo, neki tudji zivot.

Ja nisam bio od onih malobrojnih koji se loze na vojsku, trudeci se da u svemu budu najbolji, ja sam bio tu zato sto sam morao.

Spavaonica je brojala dvadesetak kreveta na sprat.Bilo je tu vojnika razlicitih nacionalnosti, veroispovesti i mentaliteta.Tek tu uvideo sam koliko razlicitih ljudi postoji, koliko smo samo svi zajedno bili razliciti.

U prvim danima, obicno dok sam lezao u svom gornjem krevetu, pre nego sto ce se ugasiti svetlo, pomisljao sam kako tih godinu dana nikad nece proci.

Kasnije sam se vec navikao.

Sve na kraju prodje.

Normal 0 false false false Već kada je bilo kasno otišli smo na burek.To nam je bila tradicija i kod kuće, nije mogla da prodje niti jedna nedelja, a da se ne zaputimo desetak ulica dalje do pekare „Mladost“, čije je samo ime delovalo apsurdno smešno, jer je unutrašnji ambijent ličio na sve samo ne na mladost.Stari stolovi sa mušemama na kvadratiće učinili su da pekara zaliči na neku kafanu.To nama ništa nije bilo važno, sve dok smo tu mogli uživati u čarima najboljeg bureka na čitavom svetu.Deda je uvek uzimao sa sirom, dok bih ja sa mesom, naravno i jogurt uz to.“Kao što čovek ne može bez žene, tako i burek ne može bez jogurta“, govorio bi deda, a ja upijao svaku njegovu rečenicu, iako ću mnoge tek kasnije razumeti.

Nekako kada dođe sećanje na njega,gotovo uvek mi zamirisu u sećanju i ti najbolji bureci iz pekare Mladost.