Leopard

Osećaš li miris kafe u vazduhu prijatelju moj ?

To miriše seta nekih davnih vremena.

To miriše jedna kosa na kiši pokisla.

To mirišu jedne oči što nikad neće doći.

Osećaš li miris kafe u ovoj mračnoj sobi ?

To miriše bezbrižno detinjstvo,

Kada smo hteli što pre da odrastemo.

A sada kada smo odrasli više povratka nema.

Osećaš li ukus kafe prijatelju moj ?

Kakav je ukus ?

Gorak, sladak ili srednji ?

Ukusi nisu isti, kakav je tvoj ?

Okreni šoljicu prijatelju moj.

Reci mi šta vidiš ?

Kakva će biti budućnost ?

Ima li nade za nas ?

Pitaću te još nešto prijatelju moj.

Kakva je to budućnost bez ljubavi ?

Anagram, izvini, ne znam da se igram nešto naročito :) 

Ali si me inspirisla za ove misli :)

 Evo, makar sam iskopirao šoljicu ljubavi :)

Smeješ se dok sunce miruje iznad broda usidrenog u nekim nepoznatim vodama.

Daleki svet me je dozvao da vidim tu posebnu predstavu.

Mora i okeane prešao sam zbog tebe.

Ajkule, mračne dubine i valove...

Ma sve sam pobedio.

Samo da stignem na vreme.

Da ne zakasnim na predstavu.

Predstavu tvojih osmeha.

Hiljade i hiljade različitih osmeha zavređuju svaki izdvojeni cent.

Svaki beskrajni strah gubi smisao.

Mrak.

Samo jedan reflektor uperen ka tebi.

Jedan osmeh.Jedan uzdah.

Odnekud se pojaviše beli leptiri.

Počinješ da ih juriš.

Da si mogla da vidiš sebe tada.

Bila si lepša od njih.

Kada se ne smeješ publika se unervozi u neudobnim drvenim sedištima.

Zvižde.

Zviždim i ja.

Ne prepoznajemo te tada.

Držiš nas u neizvesnosti samo koliko treba.

A onda razvučeš najlepši mogući osmeh te večeri.

I pretvoriš se u pravog belog leptira.

Deset puta većeg od običnog.

Zalepršaš svojim belim krilima tik ispred naših lica.

I nestaneš u noći.

Otkrio sam neki novi svet.

Svet tvojih osmeha...

Ovom prilikom hteo bih da pozdravim neke drage prijatelje kojima je nedostajalo moje zeleno krzno :)))

Gasstrocity, Anagram, nedostajali ste i vi meni :)

Što bi rekla Anagram - Hajde da pišemo o ljubavi...

Odvedi me tamo 
gde nema signala, 
gde nema televizora, 
ni radio aparata.

Neka zvuk jedini 
bude onaj 
sa tvojih usana.

Odvedi me tamo 
gde nema nikoga, 
gde nema ljudi, 
niti životinja.

Neka jedini pogled 
bude na tvoje lice 
i tvoj osmeh.

Ne treba mi miris 
parfema i cvetova, 
pokošene trave 
i zelenih listova.

Miris tvoje kože 
je sve što mi treba.

Ne treba mi dodir 
svile i pamuka, 
nit’ mi treba dodir 
pšenice i kamena.

Al’ mi treba dodir 
tvojih nežnih prstiju, 
spremnih da me miluju.

(ovo su misli za tebe...drago mi je što ti se svidelo...tog dana su i nastale...dok sam se penjao ka Sokogradu...dok mi je tvoj lik bio u glavi...)

Pričao sam ljudima...kako nisam sreo još takav pogled...

Kakav...objasni...opiši...pitali bi...

Nisam mogao...

Nisam mogao naći ništa sa čim bi ga uporedio...

Nema više trenutaka misli...ende... :)