Hodao je stazom kojom je inače voleo da šeta.Jednom stazom na kraju Novog Sada.Dolazila su mu sitna sećanja. Kao dete voleo je da šutne nešto što bi iskrslo na stazi.Limenke i divlje kestenove, posebno je voleo.Trudio bi se da što duže šutira i bio je oprezan u tome, jer čim bi to što je šutirao skrenulo sa staze igra je bila gotova.
Limenke bi zazvečale, često remeteći mir prolaznicima sa kojima bi se mimoilazio.Dobio bi ponekad neki prekoran pogled, neku grdnju, pljusku ili čvrgu.Kako su ga samo poneke zabolele.Još uvek ih pamti.Neki ljudi su tačno umeli da mu opauče jednu, da ga je posle toga glava sat vremena bolela.Sa kestenovima to nije bio slučaj.Nisu nikome smetali.Poleteli bi nečujno pa bi se spustili poput gnjurca koji je upravo ulovio svoj obrok.Igra sa njima je trajala kraće, osim ako nisu postojali ivičnjaci, koji bi sprečili njihov beg u travu.

Pa tako je bilo i ovog puta.Spazio je kamen srednje veličine na nekoliko koraka.Osmotrio je.Nije bilo nikoga u blizini.Sada kad se nalazio na samom pragu tridesetih, nije mogao više da radi stvari koje je nekada radio.Morao je prvo da osmotri.
Šutnuo ga je jako.Kamenčić je pošao u svoj let, da bi posle par betonskih žabica nestao u otvoru kanalizacije.

Kad je prolazio pored kanalizacije, zastao je.Učinilo mu se da je nešto čuo.
- „Ajooj, ajooj“ – tiho je dopiralo od dole.
Približio se tom malom otvoru i nagnuo glavu.Bio je dubok toliko da mu se dno nije naziralo.
- “Mora da mi se učinilo“ pomislio je.
Spremao se da krene kad se zvuk ponovio.
- „Ajoooj“
Spustio se u čučanj i osluškivao. 
- „Ajoooj“ zvuk se opet javio.
- „Hej.Jel ima nekog dole?!“ pitao je, iako mu je sve ovo delovalo jako smešno.Otvor je bio mali, da nijedan čovek ne bi mogao stati u njega.
- „Ko se to gađa kamenjem?!“ javio se glas iz otvora na nerazgovetnom srpskom jeziku. 
- „Mogao si mi razbiti glavu“ tiho se čulo od dole.
Prislonio je glavu tik uz otvor kako bi ga bolje čuo.Uplašio se.Pomislio je da počinje da ludi.Ali bio je siguran.Ne, nije mu se pričinilo.
- „Koga ima tamo dole ?!!“ pitao je već zabrinut.
- „Nisi zaslužio da dobiješ odgovor.Prvo me pogodiš kamenom u glavu, a onda zahtevaš odgovor.Idi.Odlazi.Ostavi me.“
- „Izvini.Nisam namerno.“
- „Svi ste vi isti. Gađate me kamenjem.Bacate žvake koje mi se lepe za kosu.Zbog vas sam morao da se ošišam na ćelavo“ odgovorio je ljutito i još dodao „Pljujete direktno na mene. Da možete, pišali bi po meni, ali niste još došli do tog stadijuma.“
- „Pa nije valjda da živiš tu dole?“ pitao ga je.
- „Jesi li sam?“ nastavio je, ali odgovor nije dobio „Šta si ti ustvari?“
Tišinu je razbio zvuk sirene, jednog udaljenog automobila.Tek tada se setio gde se nalazi.Jedan dekica je stajao naspram njega i gledao ga zbunjeno.Na glavi mu je bio sivi šešir, a u ruci je držao štap za hodanje.
- „Jeste li dobro“ pitao ga je.
- „Da.Da.Samo mi je ispalo nešto dole“ rekao mu je, a u isto vreme osetio kako mu obrazi bivaju crveni.
- „Pa s kim onda pričate, ako ste izgubili nešto?“ ponovo ga je pitao uz osmeh.
- „Ne pričam, nego psujem, ostao sam bez para, sve je otišlo dole“ odgovorio mu je.
- „Onda vam ja ne mogu pomoći.Doviđenja“ rekao je i krenuo polako ne osvrćući se.
- „Doviđenja“ uzvratio je.
Gledao ga je kako se udaljava, a onda se vratio u prvobitni položaj.
- „Hvala ti što me nisi odao“ rekao je glas.
- „Pa jesi li normalan? Ko bi mi poverovao“ rekao mu je.
- „Nebitno, zaslužio si da ti odgovorim na neka pitanja.Priđi bliže, pokazaću ti kako izgledam“
 
nastaviće se