Ušao je u knjižaru laganim korakom.Na zvučnicima je tiho išla Amy Winehouse.Kao da ne prodajemo nijedan drugi disk, pomislio je.
U prizemlju nije bilo gužve.Svega nekoliko ljudi tumaralo je u delu sa igračkama.Satovi su bili podešeni na deset i deset i čekali su dan kada će se napokon pokrenuti sa te pozicije.Na udarnom mestu, odmah kako se uđe s vrata nalazili su se kalendari.Bližila se nova godina, pa je samim tim njihova potražnja bila u jeku.
Prišao mu je Đorđe, kolega sa kojim je radio, i tiho rekao:
- „Tu su Beograđani“, mislivši pritom na menadžere iz Beograda.
- „Jesu li doneli pare?“ pitao ga je.Dugovali su mu tri, četiri plate unazad.Nije znao tačan broj, jer se jedna plata isplaćivala iz nekoliko delova, pa se malo pogubio u računici.Ni sam više nije znao kako sastavlja kraj sa krajem, kako preživljava.
- „Ahaaaa...Samo se ti nadaj“ odgovorio mu je.
Tada je zaćutao.Na licu mu se pojavio umor.Nekako se dogegao do magacina i skinuo jaknu.Došlo mu je bilo da rukom udari u metalnu šipku koja je držala police sa rezervacijama.Nije to uradio.Uvek je znao da se iskontroliše, ali nekad mu dođe da uradi nešto što se kosilo sa njegovom ličnošću, nešto suprotno od onoga kakav zaista jeste.Zadržao se unutra nekoliko minuta, a potom izašao napolje.
Dočekala su ga nasmejana lica Beograđana.Obradovali su mu se.Sa mnogima od njih je radio dok je bio u Beogradu, dok su bili obični radnici, baš kao i on.Voleo ih je pre nego što im je prepoznao prava lica.Lica koja su se jedno vreme vešto skrivala iza prelepih maski.I sad su nabacili te iste zlatne maske, pa se smeju jače nego pre.
Nije mogao da im dugo gleda ta smrdljiva lica, te lažne kezove, da sluša ta prazna obećanja, koja je čuo već bezbroj puta.
- „Idem dole da primam robu“ samo je rekao i spustio se uskim stepenicama u podrum.Seo je u staru crnu kožnu fotelju i stavio ruke na lice.Činilo mu se da mu se sva krv popela u glavu.Osetio je vrele obraze kako mu gore pod prstima.
Kutije pune robe bile su po čitavom podrumu, od poda do plafona.Bilo je mesta tik toliko da se provučeš do kompjutera.A podrum uopšte nije bio mali, otprilike kao neki manji dvosoban stan.Dok je gledao sve te kutije u njegovom srcu potekla je lavina reči:
- „Mamu li vam jeb.. Za ovo imate para“
Bile su to reči, koje njegove usne nikad ne izgovaraju, a koje su mu nažalost, ponekad u srcu.Nije mogao da ih spreči.Trudio se.Ponekad uspevao, ali je nepravda nekada bila toliko jaka, pa jednostavno nije mogao.Pitao se šta da radi, dok su se iznad njega čuli usamljeni koraci.I tada mu je sinula jedna ideja, koja mu je utišala srce.
Dok je primao robu, sa strane je odvajao sve viškove igračaka koji su se pojavljivali.A bilo ih je puno, baš zbog te silne žurbe koja ide uporedo sa novom godinom.Sve su to bile skupe igračke, uvezene iz neke lepše zemlje.Taj dan primio je toliko robe, kao nikada do sada.
Na kraju dana spakovao ih je u neprobojne kese i izneo pažljivo da ga niko ne vidi.Nije bilo šanse da iko sazna šta je uradio.
Kad je došao kući, dao je sve te igračke svom detetu, da se malo poigra sa njima, pre nego što ih je spakovao u srednju kartonsku kutiju.Sutradan je tu istu kutiju poslao poštom u jedno dečije selo, nedaleko od Novog Sada.
Više nije osećao bes zbog kašnjenja plata, zbog nemogućih uslova za život, zbog lažnih osmeha.Njegovo srce našlo je svoj mir.
Rekao mi je još da mu je pred novu godinu stigla čestitka iz tog istog sela, naslikana crtežom nekog deteta.
Pričao mi je kako je bio srećan zbog toga.
Kako mu je ta čestitka značila više nego te tri plate koje nije ni dobio.
Bio je srećan kao malo dete, možda baš kao ono koje je prvo ugledalo te igračke.
Kao mali obožavao sam Robin Huda.
Neki filmovi te jednostavno nauče nekim lepim stvarima (kako se uzme:)
Nekad sretneš neke prave likove iz tih filmova.
Neke male Robin Hudove.
Lep je ovaj svet, samo ga treba lepo živeti.
Puno ljubavi, osmeha, zdravlja, sreće...od srca vam želi Leopard !!!
