- „Neću moći još dugo da budem ovde, video si.“ rekao mu je i dodao „Jesi li razmislio o pitanju koje sam ti postavio?“
- „Hvala ti.Zaista sam ti zahvalan, ali moram malo da razmislim“ rekao je.
- „Pa šta imaš da razmišljaš, bolje će ti biti kod mene na tavanu, nego u toj smrdljivoj rupi.Dolazim po tebe uveče.Ti samo spremi stvari.Nadam se da smo se dogovorili“
- „Dobro“ odgovorio je patuljak.
Ustao je i spremao se da krene, kada je od dole došao još jedan tih zvuk.
- „Hvala još jednom“
Kao što je obećao pojavio se iznad otvora sa prvim mrakom.Lampa se opet upalila.Patuljak je bio spreman.Podupro je male merdevine na zid i počeo da se penje.
Podigao je poklopac i pružio mu ruku.Ruka mu je bila prljava, baš kao i odeća.Smrdeo je na mesto u kom je bio.Iz ranca je izvadio odeću koju je poneo od kuće i pružio mu.
- „Ogrni ovo da ne odudaraš od ostalog sveta“ rekao mu je i dodao „Moraćemo da te sredimo malo kad dođemo“
Patuljak je hodao tik uz njega, a on ga je posmatrao.Sad ga je jasnije video.Uši su mu bile duguljaste sa blago savijenim krajevima.Noge su mu bile poveće, pa su malo štrčale naspram njegove visine.Hodao je polako, a on je morao da prilagodi svoj brzi hod prema njegovom.Sreli su slučajne prolaznike, koji nisu primetili ništa neobično. Posle sat vremena hoda nekako su se dovukli do kuće.
Ušli su unutra.Čuli su se brzi koraci ukućana koji su dopirali sa svih strana.Kao da su svi bili u različitoj prostoriji, pa sad čuvši da je neko ušao u kuću utrkivali se ko će pre da stigne da pozdravi goste.I nekako su svi stigli u isto vreme.Zastali su na desetak koraka od njih.Posmatrali su ga.Žena je bila iznenađena više nego deca.Deci je bilo normalno da vide ovakvo stvorenje.Već su ga videli negde.Dobro, ne baš istog patuljka, ali mnogo sličnih sigurno.
Devojčice nisu mogle da skinu osmeh sa lica, dok je žena držala ruku na ustima u neverici.Video je da se devojčice domunđavaju.Starija je šapnula mlađoj, ali ne onoliko da sakrije to
- „Liči na patuljka Tupka malo“
Spustio sam pogled prema njemu koji me je već dočekao.
- „Pa rekao sam ti“ malo šireći oči.
- „Pa dobro, ajde, neka vam bude“ rekao je patuljak, dok se kućom prolomio smeh.U kaminu je tiho gorela vatra i vladala je neka specifična atmosfera.Kao da je ta ljubav, o kojoj mu je patuljak pričao ranije u toku dana, pojačana njegovim dolaskom.Možda mu se učinilo, ali kao da je primetio podmlađivanje patuljkovog lica.Kao da je izgubio nekoliko izraženih starih bora.Dovoljno je bilo samo deset minuta tople atmosfere, da bi se videle prve promene na njegovom licu.
Deca su prišla bliže, dok mu je mlađa devojčica uhvatila ruku.Samo je stavila u njegov dlan i tu je zadržala.Video sam suzu na patuljkovom licu, koja je polako, baš kao što je hodao, tekla niz obraz.
- „Tata, tata, može li da spava u našoj sobi“ čuli su se glasovi dece „molim te tata, molim te“
- „Dobro, neka vam bude“ rekao je „ali samo večeras, naravno, ako patuljku ne smeta.“ Pogledao je prema njemu, očekivavši odgovor.
- „Ne, ni najmanje“ rekao je patuljak i nasmejao se.
Tako je počeo zajednički život sa novim ukućanom.Za par dana patuljak se podmladio toliko da ga nije poznao jedno jutro kad ga je sreo u prolazu.Deca su mu prijala.Imao je puno hrane, baš kao što mu je obećao.Što je najvažnije i on je prijao deci.Dobili su novog drugara za igru koji je bio njihove visine.On i žena su ga retko viđali.Sa godinama izgubiš malo ljubavi, tako da mu nisu bili neka naročita hrana.Kada deca nisu bila kući, patuljak se nalazio na tavanu.Nije znao šta je radio gore sam, ali nije hteo da mu smeta.Ponekad je samo odlazio gore.Pričali bi o svemu i svačemu.O životu na njegovoj planeti.O životu na njihovoj planeti.Podučavao ga je poput nekog učitelja u zanosu.U tim razgovorima često je primetio kako na patuljkovom licu nastaju sitne bore.Iako je sebe smatrao dobrim čovekom, video je da ipak to nije, ili je mogao bolje.Patuljkovo lice je pokazivalo njegovu dobrotu.Ma koliko se trudio patuljkovo lice je uvek dobijalo neku boru.Bilo mu je teško zbog toga.Zbog njega samog.Zbog patuljka, jer mu je nanosio bol svojim prisustvom.
