Odvedi me tamo
gde nema signala,
gde nema televizora,
ni radio aparata.
Neka zvuk jedini
bude onaj
sa tvojih usana.
Odvedi me tamo
gde nema nikoga,
gde nema ljudi,
niti životinja.
Neka jedini pogled
bude na tvoje lice
i tvoj osmeh.
Ne treba mi miris
parfema i cvetova,
pokošene trave
i zelenih listova.
Miris tvoje kože
je sve što mi treba.
Ne treba mi dodir
svile i pamuka,
nit’ mi treba dodir
pšenice i kamena.
Al’ mi treba dodir
tvojih nežnih prstiju,
spremnih da me miluju.
(ovo su misli za tebe...drago mi je što ti se svidelo...tog dana su i nastale...dok sam se penjao ka Sokogradu...dok mi je tvoj lik bio u glavi...)
Pričao sam ljudima...kako nisam sreo još takav pogled...
Kakav...objasni...opiši...pitali bi...
Nisam mogao...
Nisam mogao naći ništa sa čim bi ga uporedio...
Nema više trenutaka misli...ende... :)
