Leopard

Ostali putnici su već sedeli na svojim sedištima.Autobus je bio upaljen i čekao mene.Pri ulasku u autobus vozač me je pitao da li je sve bilo u redu.Klimnuo sam mu glavom i nasmejao se.Zavalio sam se nazad u sedište, zatvorio oči i odahnuo.Posle ovih graničnih prelaza, autobus je malo živnuo.Ljudi su polako počeli da pričaju jedni sa drugima, ostavljajući rat negde daleko iza sebe.
Nešto malo pre Rijeke, nastalo je komešanje budnih putnika u autobusu.Nije mi trebalo dugo da otkrijem razlog tome.Sa leve strane autoputa daleko ispod nas ugledao sam more.Još dok sam bio mali, koliko sam samo bio srećan kad bi posle dugog i napornog puta ugledao tog plavog Jadranskog diva.Neki osećaji sreće nikada ne nestaju.To je bio slučaj i sa ovim.
Ako smo već ugledali more, a uskoro ulazimo u Istru, to je znak da sam blizu, pomislio sam.Srce je počelo jače da mi kuca, a noge su same od sebe počele da tapkaju po podu. Žena koja je sedela do mene rekla mi je da imam u vrh glave još sat vremena puta.Bilo je nešto više od sat vremena kada sam stigao do željene destinacije.

U jednoj ruci držao sam kofer i posmatrao sam mesto oko sebe gde me je autobus izbacio.

“Šta sada“ pitao sam se.

Seo sam u obližnji kafić koji je gledao na more i naručio kafu.Rešio sam da na miru napravim plan.Bilo je jako rano ujutru i imao sam još dosta vremena da potrošim.Mesto je zaista bilo malo, tako da ću je brzo naći, pomislio sam.
Nakon sat vremena pozvao sam konobara da platim i pitao ga da li je poznaje.Nije je poznavao.Rekao mi je da ovde radi samo u sezoni i da ne poznaje puno meštana.Zahvalio sam mu se i krenuo.
Spustio sam se do mora i rešio da prošetam do samog kraja staze, ma gde god on bio.Delić crvenog sunca se pojavio u daljini, kada sam rešio da sednem na još hladan pesak i uživam u pogledu.Bio sam sam na toj plaži.Bio sam srećan.Kad je sunce izašlo celo, pošao sam dalje.Počeo sam da srećem prve šetače.Na moju veliku žalost svi su bili turisti.Ovo će ići teže nego što sam mislio, pomislio sam.Posle desetak pitanja sreća me je konačno pogledala.

Naleteo sam na ženu srednjih godina, očiju toliko krupnih da sam mogao videti more iza sebe kad bi se malo bolje zagledao.Dala mi je jasna uputstva kako da je pronađem.U mojoj glavi nacrtao sam mapu.Svaki važan detalj podvukao sam olovkom da ne zaboravim.Došlo mi je da poljubim te oči boje usamljenog drveta na nekom brežuljku u nekoj dalekoj šumi.Umesto toga, zahvalio sam se i krenuo dalje.
Pola sata trajao je hod pre nego što sam ugledao njenu kuću.Stajala je na blagom uzvišenju i nije bila ni po čemu drugačija od ostalih kuća u blizini.Ono što je i nju krasilo kao i komšijske kuće bilo je cveće.Stotine različitih cvetova raznih boja okruživalo je kuću sa svih strana.
Smokva do ograde bila je puna zrelih plodova.Ubrao sam jednu krupnu, malo protrljao o majicu i stavio u usta.Ušao sam.Niska kapija je zaškripala, ne tako jako, al dovoljno da je čuje jedan debeli čisto beli mačak i pritrči mi u susret. 

„Mjau“- rekao mi je.To je bilo dovoljno da počnem da ga češkam po leđima.Prijalo mu je pa je počeo da uvija rep čas uz jednu moju nogu, čas uz drugu.

„Dosta je bilo maženja, jel’ ti je gazdarica tu?“-pitao sam ga.

„Mjau“- odgovorio je i jurnuo kroz rupu u vratima.
Krenuo sam popločanom stazicom.Trava oko nje bila je uredno pokošena i činila se kao da je veštačka.Popeo sam se uz par stepenika i našao se na letnjoj terasi.S leve strane nalazila se ležaljka na ljuljanje, dok je s desne bilo još nekog neobičnog saksijskog cveća.