- “Nemoj nigde da mi pobegneš” rekla je i otišla po fotoaparat užurbanim korakom.
Nisam razumeo da li misli na mene ili na prizor koji je iskrsao pred nama.Kao da bi taj prizor mogao pobeći za sekund.Okrenuo sam se oko sebe i pomislio definitivno nije mislila na mene, jer tu gde sam stajao, nije bilo ničega.Neka velika trava, koju si mogao videti pored svakog puta, bila je postavljena kao graničnik jedne žute poljane.U daljini pogled se završavao na njenim planinama.Tako je volela da ih zove.
“Moje planine, negde na kraj sveta“ često bi rekla.
Nebo je bilo čisto, bez ijednog oblaka, samo je mesec već bio izašao, iako mu vreme nije bilo.Noć se još nije spustila, kao da je tražila neku dozvolu za to.
Vratila se ubrzo.Tražila je mesto gde da stane.Zauzimala je pozu, kao profesionalni fotograf.Gledao sam je dok je prislanjala aparat na oko.Lagani vetar joj je nosio kosu.Čulo se samo jedno malo škljoc, pre nego što će spustiti aparat i nasmejati se.Izraz lica joj je govorio da je uradila nešto veliko, da je obavila jedan veliki važan posao.Bila je zadovoljna.Pogled joj je još bio daleko.U jednom trenutku zatvorila je oči, čini mi se da je tek sad osetila vetar i udahnula.Stajala je tako neko vreme, a onda se naglo okrenula.
- „Ahaa, uhvatila sam te“ mislivši na moj pogled koji nije prestajao da je gleda.Pretila mi je prstom kao da sam nešto pogrešio.
- „Ti si našla svoj pogled, a ja sam našao svoj.Samo mi je krivo što nemam i ja fotoaparat“ rekao sam joj.
Nasmejala se na tu moju neveštu rečenicu, prišla i pokazala sliku koju je uslikala.
- „Divna je malena.Hoćeš li mi poslati mejlom kad se vratimo.Da imam uspomenu na ovo naše malo putovanje“ pitao sam je.
- „Naravno“ klimnula je glavom
- „Dođi“ uhvatio sam je za ruku i poveo prema toj žutoj poljani.
- „Šta li sad smeraš“ odmahivala je glavom, ali nije prestajala da se smeje.
Kad smo došli do sredine poljane, zaustavili smo se.Skinuo sam joj fotoaparat sa vrata i spustio na zemlju.
- „Sećaš li se, kad smo bili deca, kako smo se igrali.Zavrteli bi se u krug, raširili ruke, vrteli se dok nam se u glavi nije toliko zavrtelo da bismo pali na zemlju kao zrele kruške.Sećaš li se?“ pitao sam je.
- „Daaa, ali šta to planiraš sad da uradiš“
Prišao sam joj i uhvatio je obema rukama.
- „Sad ne možeš nikud da pobegneš“ rekao sam joj.
Pokušala je da se izmigolji, dok joj je glasan smeh uplašio neke ptice na obližnjem drvetu.
- „Ne.Ne.Ne.Nemoj“ još je rekla, ali je već bilo kasno.
Krenuo sam, prvo polako, a onda sve brže i brže.Svet je počeo da se okreće, kao kad u nekom filmu vidiš predele kroz prozor automobila, samo na trenutak se pojave i nestanu.
Moglo se čuti samo još jedno dugačko „Neeeeeee“ pre nego što smo pali na zemlju.
A svet je nastavio da se okreće.
- „Osećaš li kako se zbog tebe okreće ovaj svet“ rekao sam joj malo glasnije.
Ćutala je.
Par trenutaka gledala je nebo.
Obrisi prvih zvezda su se tek pojavljivali.
Mesec je postajao veći.
- „Nemoj da nestaneš“ tiho mi je rekla.
A onda je okrenula glavu prema meni.
Njene oči.
Najlepše su oči na celom svetu.
Crne su boje.
Da ste samo mogli videti te oči.
_____________________________________________________________
Neke fotografije imaju svoju priču.
A sa nekih fotografija izmisliš svoju.
Samo jedna fotografija stvorila je baš ovu.
I onda ti se čini da se to sve stvarno dogodilo.
Svet je lep kada sanjamo...Hajde zajedno da sanjamo...
Prvi put komentari su isključeni,ako sam dobro podesio...izvinjavam se zbog toga J
Puno zdravlja, osmeha, ljubavi...od srca vam želi Leopard!
