Beše to pre otprilike godinu dana.

Ušla je uplakana u stan.

- Šta je bilo ljubavi? - pitao sam je

- Ne znaju šta je - nije mogla da zaustavi suze - ali doktorka sumnja na multipla sklerozu.Nije htela da mi kaže, ali sam je ubedila pošto sam joj rekla da sam i ja medicinski radnik.

Legla je na krevet i spustila glavu na plišani jastuk, koji je naš sin dobio na poklon za novu godinu.Prestala je da jeca, ali su joj zaostale suze i dalje tekle niz lice.Pogled joj je bio prazan.Prolazio je kroz zidove.Nije me videla.Tešio sam je, ali me nije čula.

Ne mogu reći da sam osećao strah.Dobro, možda ipak malo, ali suviše malo koliko bi neki drugačije skrojen čovek osećao.Ne mogu reći da sam osećao tugu.Gledao sam je kako plače, a ništa nisam osećao.
Ali sam znao.
Da, čvrsto sam znao da će biti sve u redu.

Vera moja čvrsta je kao suva zemlja.
Velika je kao najveća planina.
Čista je kao neotkriven izvor u šumi.

Da...biće sve u redu.

Još me moja baka u najranijem detinjstvu naučila kako da se molim.Pred očima mi se pojavljuju slike davnih predaka kako stoje u zajedničkoj molitvi pred ikonom Svetog Nikole.Moj otac mi je uvek pričao priče kako ga je bog oduvek čuvao od zlih i loših ljudi.Kako njega, tako i njegovog dedu, po kome sam i dobio ime.Imao sam tu sreću da su mi oba roditelja vernici, moja rodbina sa jedne i sa druge strane takođe, moji pradedovi i ko zna koliko kolena unazad.Koren je bio duboko u zemlji, samo ga je trebalo zalivati.
O mnogim čudima sam slušao, mnoga i sam doživeo, mnoge neobične stvari video, tako da se moglo reci da sam ja jedan od onih koji su videli i poverovali.

Da...biće sve u redu.
Legao sam pored nje i šaputao joj ove reči.Smirila se.Mogao sam konačno osetiti njen mir, pre nego što je zaspala.Dopro sam do nje.

Pregledi su pokazali da sam bio u pravu.Rezultati nista nisu pronasli.Doktori imaju svoju nauku, ja pak imam svoju.Za mene je jaka vera bolja od bilo kakvog leka.

Kroz par dana sreo sam blisku prijateljicu sa posla.Naleteo sam na nju kod katedrale, pa smo produžili tamo gde smo se oboje zaputili.
Vidno uplasena, pitala me je "Kako je S.?" 
- "Sad je sve u redu" odgovorio sam zamišljeno.
- "Joj, baš sam se bila uplašila.Čak sam otišla i do crkve da joj zapalim sveću za zdravlje" rekla je to i spustila glavu.
Nisam znao šta da joj kažem.Iznenadilo me je to što je rekla.Neka sreća mi je prožimala celo telo.Hteo sam da je zagrlim tada.Da je poljubim.Umesto toga samo sam rekao
- "Hvala.Hvala ti puno" i nasmejao se od srca.
Mislim da je videla moju zahvalnost, iako je nisam pokazao na neki poseban način.

Nikad joj nisam rekao da sam i ja palio sveće za nju pre svega ovoga sa mojom ženom.Nije bilo potrebe za tim.Bilo mi je dovoljno da je vidim srećnu ubrzo nakon mog malog hodočašća po crkvama u Beogradu.Ne samo nju, već i još neke ljude.U svakoj crkvi u kojoj sam bio upalio sam jednu sveću za nju.
A hteo sam da joj kažem tada kad mi je rekla to.Ipak nisam, ali ću joj reći jednom.Možda...

I dan danas verujem da je ta njena sveća pomogla mojoj ženi, isto onako kako su moje sveće pomogle njoj.Neko će sad reći "Ma daj, to je slučajnost", ali me nije briga uopšte...

Na putu do posla i nazad, imam mali ritual, molim se u sebi za sve one kojima je zaista potrebna pomoć.U crkvi takođe.Pa se nešto mislim, možda će moja mala molitva sa jednog kraja sveta, pomoći nekome na drugom kraju sveta, jer nikad se ne zna kome možete pomoći vašom molitvom.Kad se molite za sebe, setite se u tom trenutku još nekoga...Nekoga kome je ta molitva možda potrebnija.

Kakvom merom sudite, sudiće vam se...
I kakvom merom merite izmeriće vam se...
I ako činite dobro, dobrim će vam se vratiti...