Vidim je po nekad sa detetom.Dete je lepo, ali nije tako lepo kao ona.Kad sam je video prvi put nisam mogao skinuti oci sa njenog lica.Lice koje prosto trazi da mu posvetis svu paznju, ne delic, niti tren.Neki djavo koji te tera da neprekidno razmisljas o njoj dok je god vidis, makar delicem oka.Ti ne zelis, ali je djavo nekad tako jak.Sladis se tom gresnom, prividnom lepotom.Primetila je jednom da je posmatram i brzo sagnula pogled.Bilo je neceg tuznog u tome.Kao da se postidela.Kako se samo trznula.Kao da sam znao ko je ona? Nisam znao do pre neki dan.
Znas ko je ovo? - upitao me je kolega sa posla
To sam ja hteo tebe da pitam, stalno dolazi ovde... - odgovorio sam
Jednom su je na jednom putu pokupili neki njegovi prijatelji.Mislili su da stopira.Ponudili su joj da je odbace kuci.Nije htela, ali je ipak usla u kola.Pitali su je otkud ona ovde, u ovoj nedodjiji.Rekla je da radi.Pa sta radi, gde radi, cudili su se,jer nije bilo niceg u blizini.Spustila je pogled i rekla.Kako ih je samo ucutala.Mogu da zamislim njihova lica.Zabezeknuta lica mi stoje pred ocima dok pisem ove redove.
Isto zabezeknuto lice sam imao i ja kad sam cuo ovu pricu.O kako je zivot surov i tuzan.Nekad mi dodje da placem zbog subine mnogih ljudi.Veceras cu plakati zbog nje.Sutra cu zbog nekog drugog.Ne mozes zaustaviti svet za tren i ispraviti neke stvari.Zivot je neprekidna trka...
Kao pesma sirena njena me lepota mami...
