Još uvek mi odzvanja ime grada koji je napustio njene usne boje trešnje, koja je tek počela da sazreva i da se crveni.Dugo me je taj grad mamio danju, a noću dolazio u san.U tom snu je uvek bila i ona.Dozivala me.Čekala me je.Širila je svoje ruke u znak zagrljaja koji je uvek izostajao, jer taman kad sam hteo da je zagrlim, da osetim njeno telo pribijeno uz moje kao nekad, nestajala bi poput neke utvare.
U tom snu bi vodili razne razgovore.
„Znaš li zašto neću da te zagrlim“.
„Zašto“ pitao bih je ja.
„Ako bih te zagrlila u snu, navikao bi se na te zagrljaje i našao utehu u njima.Tada bih sa sigurnošću znala da nikada nećeš doći.Ovako dok ti srce punim žudnjom i dajem ti samo da me gledaš, ostaje mi ipak nada da ćeš se jednog sunčanog, septembarskog dana ipak pojaviti i na javi.Tada ćeš dobiti moje ruke i toliko očekivani zagrljaj“, rekla je i pre nego što ću se probuditi dodala „Još uvek te volim.Dođi“.
Nikad nisam verovao u snove koje sanjam.Čuo sam da neki stručnjaci govore da su naši snovi ustvari naša podsvest, ali ona je mnogo više od moje podsvesti, ona je moje drugo ja, deo koji sam izgubio.Često sam sanjao snove slične ovome.Noću bi ih sanjao, a danju razmišljao o njima.Toliko često sam ih sanjao da sam počeo da se pitam „A šta ako su istiniti?“, „Ako me ona stvarno čeka?“, „Ako me i dalje voli?“
