Nalazim se u autobusu koji čeka da krene put Hrvatske.
U autobusu je dosta tiho, kao da vlada međusobno nepoverenje.Ne zna se ko je Srbin, a ko Hrvat.Trenutno je Srbima lakše, jer su još uvek u Srbiji, ali verovatno, čim budemo prešli granicu doći će do promene strane.
Sedim negde u sredini autobusa.Ne pričam ni sa kim.Utonuo sam u svoje misli.Utonuo sam u svoj skepticizam.Odlučio sam da ne ponesem puno stvari.Idem prvo da izvidim situaciju, možda ću se odmah vratiti nazad.
Noć je uveliko pala na autobusku stanicu.Posmatram ostale putnike na drugim peronima.
Jedna devojka sedi na jednoj od malobrojnih klupa i čita knjigu.Po izrazu lica reklo bi se da je baš utonula u nju.Verovatno već duže vreme čeka autobus.
Jedan dečak koji nema više od sedam godina uhvatio je moj pogled, malo me posmatrao, pa mi pokazao srednji prst.Kako ga je samo iznenadio zakasneli udarac njegovog oca po toj istoj ruci.Nisam čuo reči, ali video sam da ga grdi.Dečak je počeo da plače, a meni je došlo da izađem i da kažem „Ma ništa strašno.Nije on kriv što su ga odrasli naučili tome.“ Ali nisam izašao.Imao sam ja svoju muku.
Vozač je upalio autobus i posle nekoliko trenutaka smo krenuli.
Bolje sam se namestio u sedištu, opustio se i pomislio„E, sad više nema nazad.“
Puno ljubavi i srece zeli vam svima leopard!
