[ Price iz stvarnog zivota
]
13 Novembar, 2010 12:28
Ljudi se po muzici vole
"Idi donesi neku muziku, da vidimo tvoj muzicki ukus" - rekao mi je kolega prvog dana na poslu.
Pazljivo sam prebirao medju diskovima.
Zeleo sam da prvi disk koji cu pustiti bude nesto posebno, nesto sto oznacava moju licnost, muziku koju slusam, zivot koji vodim, vazduh koji disem.
Ubrzo sam ga nasao.Drzao sam ga u ruci i smeskao se.To je upravo to sto sam trazio, pomislio sam.
A onda je krenula muzika.
Neonke su treperile.Tlo je podrhtavalo.Vazduh je postao redak.
Odnekud se pojavila na spratu i gledala me polu-osmehom odobravanja.
Prineo sam dva prsta slepoocnici i pozdravio je.
Klimnula je glavom uz osmeh, okrenula se i nestala mi iz vidokruga.
Tek posle cu saznati da obozava taj bend koji sam pustio.
Ljudi se po muzici zblize.
Ljudi se po muzici cene.
Ljudi se po muzici druze.
Ljudi se po muzici vole.
Necu vam reci koji je bend u pitanju, jer to nije ni vazno.Ukusi su razliciti.
Puno ljubavi i srece do sledeceg bloga, zeli vam Leopard.
[ Generalna
]
12 Novembar, 2010 19:21
Ivan Strahinic
Osvanuli su bilbordi po citavom gradu.
Lepo je sto umesto raznih reklama, sada na pojedinim mestima u gradu uzivamo u carima odlicne fotografije Ivana Strahinica.
Mene je narocito privukla ona mracna fotografija usamljenog camca na reci.Toliko me je privukla fotografija da sam nasao njegov sajt, gde ima jos fenomenalnih fotografija.
Predstavljati Srbiju na takav nacin je za svaku pohvalu.Svaka cast!
[ Moje izmišljene pričice
]
09 Novembar, 2010 19:10
Mrznja
„Pa makar ideš na more“, rekao sam joj uz gorak osmeh, osmeh koji se retko javlja,a kada se ipak pojavi učini da boli i srce, osmeh koji puni suze u očima koje ipak ne kreću da teku, jer ih neki unutrašnji ponos sprečava.Te suze ipak teku kasnije, kad dođeš u neke godine, pa počneš da sumiraš šta si propustio u životu.Meni su one došle mnogo ranije.
Sećam se šta mi je govorila „Jedan naš pisac je u jednom pismu svom prijatelju opisao mržnju koja je prisutna u Bosanskom narodu“, na trenutak je zastala, čini mi se kao da je razmišljala o ovome što je upravo rekla, pa nastavila „sada shvatam na šta je mislio.Kada jedna zemlja ima nekoliko potpuno različitih naroda, različitih vera i pogleda, to ne može da dovede nikud do same mržnje, koja se samo pritajila na neko vreme, strpljivo čekala i čini mi se jedva dočekala da eksplodira i obuzme dušu ovog naroda, a u njemu svu decu onih roditelja koji su tu istu mržnju i stvorili, možda ne baš oni, ali sigurno neki njihovi zaboravljeni preci.Zato ću ja uraditi nešto sasvim suprotno, a znam da ćeš i ti, jednoga dana kada budemo imali decu napuniću im srca ljubavlju, toliko velikom da neće moći stati u njihova srca,već će se preliti i na druga srca, neke druge zalutale dece tih istih roditelja, barem se tome nadam i ka tome ću težiti.Ko je uopšte počeo rat i zašto je ovaj rat uopšte i počeo, ako nije zbog te mržnje koja je čučala u budžaku svakoga od nas, kada je rekla dosta je bilo čučanja, hajde malo da protegnem noge.Tada se najpre javila kod pojedinaca, a od pojedinaca krenula do čitave gomile, a potom i do čitave nacije.Širila se kao zarazna bolest i pogledaj dokle je samo stigla.“
[ Price iz stvarnog zivota
]
06 Novembar, 2010 19:25
Baka koja prodaje deteline
Kupio sam rol virslu u pekari i seo na obliznju klupu da je pojedem.Na klupi je vec sedela jedna veoma stara baka, kojoj sam malo okrenuo ledja.Tek sto sam seo, odmah sam bio okupiran od strane golubova i vrabaca.Vrapci su uvek brze dolazili do hrane, sto me je uzasno nerviralo.Bio je suncan dan i deca su se ljuljala na ljuljaskama, kada mi se obratila.
Pitala me je gde sam kupio kiflu, ali mislim da je samo htela da zapocne razgovor.A onda je taj razgovor i krenuo.Pricala je kako je jednom jedna zena sela pored nje i okrenula joj dupe, nije htela ni da je pogleda, pa je onda zaboravila torbu, pa kad se setila da je zaboravila, trci nazad i proverava da li joj je novcanik unutra i da li su sve pare na broju.Onda mi opet prica tu istu pricu, samo sa jednom drugom zenom.Ima neceg u tome.
Jednom, pak, vidi da majke sa decom traze nesto u travi, kao da su izgubile nesto.Prilazi im i pita ih sta traze.Kazu detelinu sa cetiri lista.A ona im kaza da dodju sutra na igraliste, da ce im doneti.I tako i bi.Kaze jos da nije ni dinara trazila, ali je ipak dobila dvadeset.I tako svaki dan. Ceka nekoga sa detelinama u ruci, a deteline se vec malo osusile, ko zna koliko ceka.
Pitam je da li je gladna, hoce li da joj kupim kiflu.Kaze da nece, malopre je jela, ali se zahvaljuje sto sam je pitao.A onda je pitam hoce li meni da proda te deteline.Kaze mi da ce mi dati dve za deset.Super sam prosao
Pa ko zna, mozda mi stvarno donesu srecu i to duplu.
Pa tako i vi, ako slucajno naletite na tu baku, ne okrecite joj ledja,kupite detelinu sa cetiri lista, mozda vam stvarno donese srecu.Nikad se ne zna
[ Price iz stvarnog zivota
]
05 Novembar, 2010 17:44
Koliko smo samo razliciti
Igrom slucaja zivot me je ponovo doveo u taj grad, ovoga puta na godinu dana, na sluzenje vojnog roka u osamnaestoj godini.
Na regrutaciji blag osmeh na mom licu nije promakao oficirima koji su jedva cekali da se malo nasale samnom:
- E moj vojnice, ne bih se ja smejao da sam na tvom mestu.
Smesio
sam se malo od muke, a malo od radosti, jer od svih zabiti koje su
rastrkane po citavoj Jugoslavij, a koje sam mogao dobiti, ipak sam
izvukao premiju, barem sam tako mislio.
Da
se oficir nije salio, uverio sam se vec u prvim danima vojske, kada su
mi iz korena iscupali moj, a umesto njega ubacili neko strano telo, neki
tudji zivot.
Ja nisam bio od onih malobrojnih koji se loze na vojsku, trudeci se da u svemu budu najbolji, ja sam bio tu zato sto sam morao.
Spavaonica
je brojala dvadesetak kreveta na sprat.Bilo je tu vojnika razlicitih
nacionalnosti, veroispovesti i mentaliteta.Tek tu uvideo sam koliko
razlicitih ljudi postoji, koliko smo samo svi zajedno bili razliciti.
U
prvim danima, obicno dok sam lezao u svom gornjem krevetu, pre nego sto
ce se ugasiti svetlo, pomisljao sam kako tih godinu dana nikad nece
proci.
Kasnije sam se vec navikao.
Sve na kraju prodje.
