- “Nemoj nigde da mi pobegneš” rekla je i otišla po fotoaparat užurbanim korakom. Nisam razumeo da li misli na mene ili na prizor koji je iskrsao pred nama.Kao da bi taj prizor mogao pobeći za sekund.Okrenuo sam se oko sebe i pomislio definitivno nije mislila na mene, jer tu gde sam stajao, nije bilo ničega.Neka velika trava, koju si mogao videti pored svakog puta, bila je postavljena kao graničnik jedne žute poljane.U daljini pogled se završavao na njenim planinama.Tako je volela da ih zove. “Moje planine, negde na kraj sveta“ često bi rekla. Nebo je bilo čisto, bez ijednog oblaka, samo je mesec već bio izašao, iako mu vreme nije bilo.Noć se još nije spustila, kao da je tražila neku dozvolu za to.
Vratila se ubrzo.Tražila je mesto gde da stane.Zauzimala je pozu, kao profesionalni fotograf.Gledao sam je dok je prislanjala aparat na oko.Lagani vetar joj je nosio kosu.Čulo se samo jedno malo škljoc, pre nego što će spustiti aparat i nasmejati se.Izraz lica joj je govorio da je uradila nešto veliko, da je obavila jedan veliki važan posao.Bila je zadovoljna.Pogled joj je još bio daleko.U jednom trenutku zatvorila je oči, čini mi se da je tek sad osetila vetar i udahnula.Stajala je tako neko vreme, a onda se naglo okrenula. - „Ahaa, uhvatila sam te“ mislivši na moj pogled koji nije prestajao da je gleda.Pretila mi je prstom kao da sam nešto pogrešio. - „Ti si našla svoj pogled, a ja sam našao svoj.Samo mi je krivo što nemam i ja fotoaparat“ rekao sam joj.
Nasmejala se na tu moju neveštu rečenicu, prišla i pokazala sliku koju je uslikala. - „Divna je malena.Hoćeš li mi poslati mejlom kad se vratimo.Da imam uspomenu na ovo naše malo putovanje“ pitao sam je. - „Naravno“ klimnula je glavom - „Dođi“ uhvatio sam je za ruku i poveo prema toj žutoj poljani. - „Šta li sad smeraš“ odmahivala je glavom, ali nije prestajala da se smeje. Kad smo došli do sredine poljane, zaustavili smo se.Skinuo sam joj fotoaparat sa vrata i spustio na zemlju. - „Sećaš li se, kad smo bili deca, kako smo se igrali.Zavrteli bi se u krug, raširili ruke, vrteli se dok nam se u glavi nije toliko zavrtelo da bismo pali na zemlju kao zrele kruške.Sećaš li se?“ pitao sam je. - „Daaa, ali šta to planiraš sad da uradiš“
Prišao sam joj i uhvatio je obema rukama. - „Sad ne možeš nikud da pobegneš“ rekao sam joj.
Pokušala je da se izmigolji, dok joj je glasan smeh uplašio neke ptice na obližnjem drvetu. - „Ne.Ne.Ne.Nemoj“ još je rekla, ali je već bilo kasno.
Krenuo sam, prvo polako, a onda sve brže i brže.Svet je počeo da se okreće, kao kad u nekom filmu vidiš predele kroz prozor automobila, samo na trenutak se pojave i nestanu.
Moglo se čuti samo još jedno dugačko „Neeeeeee“ pre nego što smo pali na zemlju.
A svet je nastavio da se okreće. - „Osećaš li kako se zbog tebe okreće ovaj svet“ rekao sam joj malo glasnije. Ćutala je.
Par trenutaka gledala je nebo.
Obrisi prvih zvezda su se tek pojavljivali.
Mesec je postajao veći. - „Nemoj da nestaneš“ tiho mi je rekla. A onda je okrenula glavu prema meni. Njene oči.
Ušao je u knjižaru laganim korakom.Na zvučnicima je tiho išla Amy Winehouse.Kao da ne prodajemo nijedan drugi disk, pomislio je. U prizemlju nije bilo gužve.Svega nekoliko ljudi tumaralo je u delu sa igračkama.Satovi su bili podešeni na deset i deset i čekali su dan kada će se napokon pokrenuti sa te pozicije.Na udarnom mestu, odmah kako se uđe s vrata nalazili su se kalendari.Bližila se nova godina, pa je samim tim njihova potražnja bila u jeku.
Prišao mu je Đorđe, kolega sa kojim je radio, i tiho rekao: - „Tu su Beograđani“, mislivši pritom na menadžere iz Beograda. - „Jesu li doneli pare?“ pitao ga je.Dugovali su mu tri, četiri plate unazad.Nije znao tačan broj, jer se jedna plata isplaćivala iz nekoliko delova, pa se malo pogubio u računici.Ni sam više nije znao kako sastavlja kraj sa krajem, kako preživljava. - „Ahaaaa...Samo se ti nadaj“ odgovorio mu je. Tada je zaćutao.Na licu mu se pojavio umor.Nekako se dogegao do magacina i skinuo jaknu.Došlo mu je bilo da rukom udari u metalnu šipku koja je držala police sa rezervacijama.Nije to uradio.Uvek je znao da se iskontroliše, ali nekad mu dođe da uradi nešto što se kosilo sa njegovom ličnošću, nešto suprotno od onoga kakav zaista jeste.Zadržao se unutra nekoliko minuta, a potom izašao napolje.
Dočekala su ga nasmejana lica Beograđana.Obradovali su mu se.Sa mnogima od njih je radio dok je bio u Beogradu, dok su bili obični radnici, baš kao i on.Voleo ih je pre nego što im je prepoznao prava lica.Lica koja su se jedno vreme vešto skrivala iza prelepih maski.I sad su nabacili te iste zlatne maske, pa se smeju jače nego pre.
Nije mogao da im dugo gleda ta smrdljiva lica, te lažne kezove, da sluša ta prazna obećanja, koja je čuo već bezbroj puta. - „Idem dole da primam robu“ samo je rekao i spustio se uskim stepenicama u podrum.Seo je u staru crnu kožnu fotelju i stavio ruke na lice.Činilo mu se da mu se sva krv popela u glavu.Osetio je vrele obraze kako mu gore pod prstima.
Kutije pune robe bile su po čitavom podrumu, od poda do plafona.Bilo je mesta tik toliko da se provučeš do kompjutera.A podrum uopšte nije bio mali, otprilike kao neki manji dvosoban stan.Dok je gledao sve te kutije u njegovom srcu potekla je lavina reči: - „Mamu li vam jeb.. Za ovo imate para“ Bile su to reči, koje njegove usne nikad ne izgovaraju, a koje su mu nažalost, ponekad u srcu.Nije mogao da ih spreči.Trudio se.Ponekad uspevao, ali je nepravda nekada bila toliko jaka, pa jednostavno nije mogao.Pitao se šta da radi, dok su se iznad njega čuli usamljeni koraci.I tada mu je sinula jedna ideja, koja mu je utišala srce.
Dok je primao robu, sa strane je odvajao sve viškove igračaka koji su se pojavljivali.A bilo ih je puno, baš zbog te silne žurbe koja ide uporedo sa novom godinom.Sve su to bile skupe igračke, uvezene iz neke lepše zemlje.Taj dan primio je toliko robe, kao nikada do sada. Na kraju dana spakovao ih je u neprobojne kese i izneo pažljivo da ga niko ne vidi.Nije bilo šanse da iko sazna šta je uradio.
Kad je došao kući, dao je sve te igračke svom detetu, da se malo poigra sa njima, pre nego što ih je spakovao u srednju kartonsku kutiju.Sutradan je tu istu kutiju poslao poštom u jedno dečije selo, nedaleko od Novog Sada. Više nije osećao bes zbog kašnjenja plata, zbog nemogućih uslova za život, zbog lažnih osmeha.Njegovo srce našlo je svoj mir.
Rekao mi je još da mu je pred novu godinu stigla čestitka iz tog istog sela, naslikana crtežom nekog deteta. Pričao mi je kako je bio srećan zbog toga. Kako mu je ta čestitka značila više nego te tri plate koje nije ni dobio. Bio je srećan kao malo dete, možda baš kao ono koje je prvo ugledalo te igračke.
Kao mali obožavao sam Robin Huda. Neki filmovi te jednostavno nauče nekim lepim stvarima (kako se uzme:) Nekad sretneš neke prave likove iz tih filmova. Neke male Robin Hudove. Lep je ovaj svet, samo ga treba lepo živeti.
Puno ljubavi, osmeha, zdravlja, sreće...od srca vam želi Leopard !!!
Evo jednog sna što sam ga sanjao pre možda pola godine.Bio je toliko jasan i neobičan da sam ga odmah zapisao to jutro kad sam ustao.Kako sam ga zapisao tako ništa nisam ni prepravljao...
Čarobnjak ga je poslao da je nađe.Dao mu je tačnu adresu.Broj stana - 164.Rekao mu je neke detalje koji će se dogoditi usput, jer vidi fleševe pojedinih događaja.
Krenuo je na put.Hodao je pešaka šumom pored autoputa.Išao je nekom prečicom.Prolazio je pored starih oronulih kuća.Čuo je duše koje su boravile u njima.Svetlo se palilo i gasilo.Dozivale su ga.Čuo je pucketanje grančica na zemlji, a kad se okretao nikog nije video.Pratile su ga do izlaza iz šume.
Kad je izašao iz šume naišao je na reku široku oko pet metara.Pratio je instrukcije od čarobnjaka i došao je do mesta gde je reka bila zatrpana zemljom i tako bio improvizovan most.Čudno mu je bilo što je reka sa druge strane nastavljala da teče, kao da je ispod mosta bio podzemni tunel.
Prešao je na drugu stranu.U daljini je ugledao svetla Beograda.Beograd je bio prelep, kao da se neka parada, neki festival održavao.Bio je pun raznih sijalica, osvetljen kao u bajci.Zgrade su bile raznih oblika.Ušao sam u ulicu koju mi je napisao čarobnjak.Bila je puna lampi, kako se i zvala - Ulica Lampi.Sa terasa su visile razne šarene lampe.Njihovi prekidači su bili ispred ulaza u zgradu.Gomila i gomila prekidača, za koje nisam znao namenu.U jednoj osvetljenoj dvorani, u jednoj staklenoj zgradi neki ljudi igrali su bilijar.
Našao sam broj zgrade.Zgrada je bila četvrtasta, moderna, bez crepova na krovu.Ušao sam u nju i našao broj stana.Ispred ulaznih vrata bio je noseći stub zgrade, tako da je bilo jako malo mesta da uđeš u stan.Bukvalno da se provučeš.
Nisam zvonio, niti kucao.Samo sam ušao.
U stanu priličan nered, verovatno je bila neka žurka sinoć.Četvoro, petoro ljudi spavalo je dubokim snom, u tom minijaturnom stanu.Jedna devojka u krevetu, ostali po podu.Jedna gola devojka sa poda se budi, podiže se u sedeći položaj i hvata se za glavu, verovatno od alkohola sinoć.Jedva me pita ko sam.Kažem da mi treba vlasnica stana.
Pritom, devojka sa kreveta mrmljajući pita - "Ko je traži?"
Kažem joj da me je čarobnjak poslao po nju.Malo se trznula kad sam joj to rekao.Kažem joj da mi je čarobnjak takođe rekao za neke stvari koje će se dogoditi usput.Neke su se već dogodile, ali puna sveska onih koje nisu.
Pokriva se preko glave crvenim ćebetom...Prodrmavam joj glavu pod ćebetom i kroz osmeh dodajem - "Voleo bih da si to ti."
Čudno je to kakve snove ponekad sanjamo.Svaki jasan san ima neku poruku, samo ga je teško rastumačiti.Nisu oni tu za Džabe :) Kao da jasan san hoće nešto da nam kaže, a ne sme.Gospodar snova mu ne dozvoljava.Nekada je lepo živeti u svetu snova.Ponekad je sve šarenije u njima.I Beograd je mnogo lepši u njima...
Puno ljubavi, osmeha, zdravlja...od srca vam želi Leopard !!!!
Pitao sam se u koju kategoriju da stavim ovu priču, ali sam ipak izabrao Priče iz stvarnog života..:)
- Ne znaju šta je - nije mogla da zaustavi suze - ali doktorka sumnja na multipla sklerozu.Nije htela da mi kaže, ali sam je ubedila pošto sam joj rekla da sam i ja medicinski radnik.
Legla je na krevet i spustila glavu na plišani jastuk, koji je naš sin dobio na poklon za novu godinu.Prestala je da jeca, ali su joj zaostale suze i dalje tekle niz lice.Pogled joj je bio prazan.Prolazio je kroz zidove.Nije me videla.Tešio sam je, ali me nije čula.
Ne mogu reći da sam osećao strah.Dobro, možda ipak malo, ali suviše malo koliko bi neki drugačije skrojen čovek osećao.Ne mogu reći da sam osećao tugu.Gledao sam je kako plače, a ništa nisam osećao. Ali sam znao. Da, čvrsto sam znao da će biti sve u redu.
Vera moja čvrsta je kao suva zemlja. Velika je kao najveća planina. Čista je kao neotkriven izvor u šumi.
Da...biće sve u redu.
Još me moja baka u najranijem detinjstvu naučila kako da se molim.Pred očima mi se pojavljuju slike davnih predaka kako stoje u zajedničkoj molitvi pred ikonom Svetog Nikole.Moj otac mi je uvek pričao priče kako ga je bog oduvek čuvao od zlih i loših ljudi.Kako njega, tako i njegovog dedu, po kome sam i dobio ime.Imao sam tu sreću da su mi oba roditelja vernici, moja rodbina sa jedne i sa druge strane takođe, moji pradedovi i ko zna koliko kolena unazad.Koren je bio duboko u zemlji, samo ga je trebalo zalivati. O mnogim čudima sam slušao, mnoga i sam doživeo, mnoge neobične stvari video, tako da se moglo reci da sam ja jedan od onih koji su videli i poverovali.
Da...biće sve u redu. Legao sam pored nje i šaputao joj ove reči.Smirila se.Mogao sam konačno osetiti njen mir, pre nego što je zaspala.Dopro sam do nje.
Pregledi su pokazali da sam bio u pravu.Rezultati nista nisu pronasli.Doktori imaju svoju nauku, ja pak imam svoju.Za mene je jaka vera bolja od bilo kakvog leka.
Kroz par dana sreo sam blisku prijateljicu sa posla.Naleteo sam na nju kod katedrale, pa smo produžili tamo gde smo se oboje zaputili. Vidno uplasena, pitala me je "Kako je S.?" - "Sad je sve u redu" odgovorio sam zamišljeno. - "Joj, baš sam se bila uplašila.Čak sam otišla i do crkve da joj zapalim sveću za zdravlje" rekla je to i spustila glavu. Nisam znao šta da joj kažem.Iznenadilo me je to što je rekla.Neka sreća mi je prožimala celo telo.Hteo sam da je zagrlim tada.Da je poljubim.Umesto toga samo sam rekao - "Hvala.Hvala ti puno" i nasmejao se od srca. Mislim da je videla moju zahvalnost, iako je nisam pokazao na neki poseban način.
Nikad joj nisam rekao da sam i ja palio sveće za nju pre svega ovoga sa mojom ženom.Nije bilo potrebe za tim.Bilo mi je dovoljno da je vidim srećnu ubrzo nakon mog malog hodočašća po crkvama u Beogradu.Ne samo nju, već i još neke ljude.U svakoj crkvi u kojoj sam bio upalio sam jednu sveću za nju. A hteo sam da joj kažem tada kad mi je rekla to.Ipak nisam, ali ću joj reći jednom.Možda...
I dan danas verujem da je ta njena sveća pomogla mojoj ženi, isto onako kako su moje sveće pomogle njoj.Neko će sad reći "Ma daj, to je slučajnost", ali me nije briga uopšte...
Na putu do posla i nazad, imam mali ritual, molim se u sebi za sve one kojima je zaista potrebna pomoć.U crkvi takođe.Pa se nešto mislim, možda će moja mala molitva sa jednog kraja sveta, pomoći nekome na drugom kraju sveta, jer nikad se ne zna kome možete pomoći vašom molitvom.Kad se molite za sebe, setite se u tom trenutku još nekoga...Nekoga kome je ta molitva možda potrebnija.
Kakvom merom sudite, sudiće vam se... I kakvom merom merite izmeriće vam se... I ako činite dobro, dobrim će vam se vratiti...
