Volim da taj kratki zimski odmor od sedam dana provedem sam, negde u divljini.Ovog puta to je bila Sokobanja.Za razliku od leta kad sve vrvi od turista, zimi je tako pusto, pa sretnes tek po nekog čoveka u šumi.
Bez televizora. radija, kompjutera (to ste mogli primetiti, pošto me nije bilo desetak dana).Samo, netaknuta priroda, tako se bar čini zimi, da je priroda zaista netaknuta. Crkva Presvete Bogorodice.
Reka Moravica, kad krenete ka Sokogradu. Inače moje omiljeno mesto u Sokobanji je upravo ovo.
Tišina...Samo šum reke...Po neka ptica u daljini... Puštaš i noge i misli da te vode nekud...
Sokograd...Kakve li on samo priče nosi...
Za sve one koji su navikli da čitaju moje dosadašnje postove...možda će se malo iznenaditi sa postovima koji slede...
U njima će biti nešto moje tuge...
I Leopard je ponekad tužan, iako to ne pokazuje često... Gotovo uvek kad ode sam na odmor... Bez obzira na to, uživa u svojoj tuzi, jer upravo tugom napuni baterije...
Zatvori oči
zatvoriću ih i ja
dodirom me pronađi
dodirom nežnih prstiju tvojih
lagano koračaš palcem po mojoj ruci
i rađaš svetlost u mojim zatvorenim očima
Zagrlio sam te i nemam nameru da te pustim
osećam miris parfema ispod tvog uha
čujem ti glasan znatiželjan smeh
i ja se smejem al’ me ne čuješ
nemoj da viriš
neću ni ja
Iako su mi oči zatvorene jasno te vidim
svaka crta tvoga lica svetli
pod mojim spuštenim kapcima
tvoje crne oči vidim čak i u mraku
pustila si kosu, a ja se branim kao od sunca
i stavljam ruku da stvarno ne oslepim
A onda otvaraš oči
Otvaram ih i ja
Da li se nešto promenilo ?
(Još jedan trenutak mašte, pre nego što otvorimo oči)
Hteo sam da podelim sa vama neke odlomke iz moje omiljene knjige Norveška šuma, Haruki Murakamija.
- „Hej, hej, reci nešto“, rekla je Midori glave zagnjurene u moje grudi. - „Šta?“ - „Šta god.Nešto što će me oraspoložiti.“ - „Mnogo si slatka.“ - „Midori“, rekla je. „Kaži moje ime.“ - „Mnogo si slatka Midori.“ - „Koliko je to mnogo?“ - „Toliko da se planine ruše, a mora isušuju.“ Midori je podigla glavu pogledavši u mene. „Stvarno se izražavaš na jedinstven način.“ - „Kad to čujem iz tvojih usta, srce mi smekša“, rekao sam smejući se. - „Reci nešto još lepše.“ - „Mnogo te volim, Midori.“ - „Koliko?“ - „Kao medved u proleće.“ - „Medved u proleće?“ ponovo je podigla glavu. „Kakav ti je sad pa to medved?“ - „Proleće je i ti sama šetaš po livadi, a u susret ti ide slatki medvedić zacakljenih okica, s krznom kao od pliša. ’Hej mlada damo, hoćeš li danas sa mnom da se kotrljaš?’, kaže ti.I medvedić i ti se zagrlite, i ceo dan se igrate kotrljajući se niz padinu obraslu detelinom. Lepo, je l’ da?“ - „Strašno lepo!“ - „Toliko te volim.“
- „Koliko me voliš?“ pitala je Midori. - „Moja ljubav je tolika da bi istopila i u buter pretvorila sve tigrove u džunglama ovog sveta“, rekao sam. - „Oho“, rekla je Midori pomalo zadovoljno. „Možeš li opet da me zagrliš?“ Zagrlili smo se na krevetu u njenoj sobi.Slušali smo dobovanje kiše i na tom krevetu se poljubili, a onda se raspričali o svemu i svačemu, od postanka sveta do mekoće kuvanih jaja koja nam odgovara.
