Leopard

Pogled i nije nesto poseban – pomislio je Mire dok se spremao da montira antenu na vrhu svoje zgrade.Sunce je bilo u punom jeku i peklo mu oci.Bio je besan na sunce.Bio je besan na vlast sto ih je dovela dovde.Bio je besan na bombardere sto satiru srpsku zemlju i srpsku decu.Ni sam vise nije znao koliko traje ovaj rat, koji se nije ni mogao nazvati tako.Izgubio je pojam o vremenu.Pojam o danima.Satima.

Dole je primetio jednog coveka kako ga posmatra.

-Ma sta zija ovaj dole – pomislio je za trenutak i vratio se svom poslu.

Ubrzo je zavrsio posao.Bio je zadovoljan, seo i zapalio cigaru.

Sa onim covekom sada su bila jos dvojica.Mogao je da razazna pokrete njihovih usana, dok su njihove glave i dalje gledale u njegovom pravcu.Jedan od njih je sirio ruke prema njemu i nesto pokazivao.

- Ma sta je ovo danas jebote – opsovao je kroz smeh.

Prisli su jos neki ljudi i svi do jednog uprli pogled ka krovu.Dole se skupila poprilicna masa ljudi.

Ustao je iznerviran i proderao se iz sveg glasa

 – Ma sta je bilo bre!!!, ali su reci otisle s vetrom, nedovoljno jake da ga cuju ovi dole.

U tom trenutku, iza njegovih ledja, pojavio mu se otac vidno uzrujan i besan.

- Ma jesi li ti normalan mamicu ti tvoju !!!

- Pa zar u vojnickoj kosulji montiras antenu !!!

- Ovi dole misle da si iz vojske, te da montiras nekakav radar ili sta vec !!!

- Cekaju da te lincuju !!! – grmeo je ocev glas.

U ruci mu je polako dogorevala cigareta.

Huk vetra je poremetio zaglusujuc zvuk sirena…

Puno ljubavi i srece zeli vam leopard:))

Još uvek mi odzvanja ime grada koji je napustio njene usne boje trešnje, koja je tek počela da sazreva i da se crveni.Dugo me je taj grad mamio danju, a noću dolazio u san.U tom snu je uvek bila i ona.Dozivala me.Čekala me je.Širila je svoje ruke u znak zagrljaja koji je uvek izostajao, jer taman kad sam hteo da je zagrlim, da osetim njeno telo pribijeno uz moje kao nekad, nestajala bi poput neke utvare.

U tom snu bi vodili razne razgovore.

„Znaš li zašto neću da te zagrlim“.

„Zašto“ pitao bih je ja.

„Ako bih te zagrlila u snu, navikao bi se na te zagrljaje i našao utehu u njima.Tada bih sa sigurnošću znala da nikada nećeš doći.Ovako dok ti srce punim žudnjom i dajem ti samo da me gledaš, ostaje mi ipak nada da ćeš se jednog sunčanog, septembarskog dana ipak pojaviti i na javi.Tada ćeš dobiti moje ruke i toliko očekivani zagrljaj“, rekla je i pre nego što ću se probuditi dodala „Još uvek te volim.Dođi“.

Nikad nisam verovao u snove koje sanjam.Čuo sam da neki stručnjaci govore da su naši snovi ustvari naša podsvest, ali ona je mnogo više od moje podsvesti, ona je moje drugo ja, deo koji sam izgubio.Često sam sanjao snove slične ovome.Noću bi ih sanjao, a danju razmišljao o njima.Toliko često sam ih sanjao da sam počeo da se pitam „A šta ako su istiniti?“, „Ako me ona stvarno čeka?“, „Ako me i dalje voli?“

Vidim je po nekad sa detetom.Dete je lepo, ali nije tako lepo kao ona.Kad sam je video prvi put nisam mogao skinuti oci sa njenog lica.Lice koje prosto trazi da mu posvetis svu paznju, ne delic, niti tren.Neki djavo koji te tera da neprekidno razmisljas o njoj dok je god vidis, makar delicem oka.Ti ne zelis, ali je djavo nekad tako jak.Sladis se tom gresnom, prividnom lepotom.Primetila je jednom da je posmatram i brzo sagnula pogled.Bilo je neceg tuznog u tome.Kao da se postidela.Kako se samo trznula.Kao da sam znao ko je ona? Nisam znao do pre neki dan.

Znas ko je ovo? - upitao me je kolega sa posla

To sam ja hteo tebe da pitam, stalno dolazi ovde... - odgovorio sam

Jednom su je na jednom putu pokupili neki njegovi prijatelji.Mislili su da stopira.Ponudili su joj da je odbace kuci.Nije htela, ali je ipak usla u kola.Pitali su je otkud ona ovde, u ovoj nedodjiji.Rekla je da radi.Pa sta radi, gde radi, cudili su se,jer nije bilo niceg u blizini.Spustila je pogled i rekla.Kako ih je samo ucutala.Mogu da zamislim njihova lica.Zabezeknuta lica mi stoje pred ocima dok pisem ove redove.

Isto zabezeknuto lice sam imao i ja kad sam cuo ovu pricu.O kako je zivot surov i tuzan.Nekad mi dodje da placem zbog subine mnogih ljudi.Veceras cu plakati zbog nje.Sutra cu zbog nekog drugog.Ne mozes zaustaviti svet za tren i ispraviti neke stvari.Zivot je neprekidna trka...

Kao pesma sirena njena me lepota mami...

Često sam proučavao mapu Hrvatske.Moje oči dugo su se zadržavale na manjoj tački koja je bila udaljena ni ceo centimetar od plave površine koja je predstavljala more.Gledao sam koji su veći gradovi u blizini njenog mesta.

U nekima od njih sam čak i bio dosta davno, toliko davno da su mi iz tog vremena ostali samo delići sećanja koji jedva stoje na staklenim nogama.A te staklene noge svake godine dobiju po koju novu naprslinu, uporno preteći da će se razbiti na stotine sitnih delova.

Za mnoga od tih sećanja već sada se pitam da li su zaista moja.

Da li je to baš moj otac dvogledom palio cigaretu jednom Nemcu koji je ostao bez šibica.

Da li smo baš mi na jednoj obali kraj Šibenika pronašli mrežicu za hvatanje riba, pa je sakrili u obližnje žbunje da nas neko ne bi okrivio da smo je ukrali, a već sutra kad smo došli po nju više je nije bilo.

Da li je Pirovac stvarno izgubio od Zadra sa 6:0 u nekoj betonskoj mini ligi u fudbalu, a kada su imali jedinu priliku za utešni gol iz penala, sa jedne tribine doletela  je dugačka traka iz nekog supermarketa koja je pala tačno iza šutera koji je loptu poslao visoko iznad prečke.

Ili sam sve to izmislio, više nisam siguran.

 Puno ljubavi svima!!!! zeli vam Leopard.