Da li se zapitate kako cete vi izgledati na nekoj
fotografiji za sto godina…
Da se zapitate mozda se ne biste sad ni slikali…
Da li cete nekome izgledati smesno…
Eh, kako je nekada svet bio bezbojan…
Ovo su delovi jedne pozorisne predstave koju smo odgledali
pre neki dan.Nisam bio u pozoristu od osnovne skole i bio sam skeptican, ali
cim je predstava pocela prosto me je usisala u taj svet.
Mnogo se toga promenilo
u pozoristu od moje poslednje posete.Fantastican glumac koji je odglumio vise
razlicitih uloga.Povezanost bioskopskog platna i glumca je ono sto me je
najvise odusevilo.A tek prica koja govori o spajanju ljudi preko jedne stare,
crno-bele fotografije.
Ja inace imam fascinaciju starim fotografijama, tako da
je ova prica bila bas za mene.Uvek se pitam kako su ziveli ti smesni bezbojni
ljudi.Da li su bili srecni.Da li su bili zadovoljni.Na fotografijama uvek
ozbiljna stroga lica.Kao dete plasio sam se tih ociju koje streljaju.
I na kraju priznao sam zeni da sam uzivao vise nego
gledajuci neki dobar film, sto je njoj bilo puno smesno, posto zna koliki sam
filmofil.Bas sam uzivao, pa mi je posle bilo jako krivo sto je predstava
trajala samo sat vremena.
Brzo smo došli do izlaza iz Srbije.Jedan uniformisani službenik ušao je u autobus i pokupio pasoše nekolicine muškaraca, među kojima sam bio i ja.Često me je policija zaustavljala na ulici, tražila mi ličnu kartu,proveravala me.Bio sam im sumnjiv.Mislio sam da je to i ovoga puta razlog.Tek posle mi je sinulo da su pasoše uzeli samo Srbima da provere da ne bežimo usled nekog počinjenog zločina.Pasoše su nam vratili posle dvadesetak minuta i mogli smo da nastavimo put.
Čekala nas je Hrvatska granica.Nervoza je polako počela da mi obuzima celo telo, a kada smo se zaustavili, počeo sam da osećam hladnoću iako je napolju bio srednje topao dan.Izveli su nas iz autobusa i uveli u neku prostoriju na čijim zidovima su se nalazile slike na kojima su bile prikazane lepote Hrvatske.Stao sam na kraj reda i strpljivo čekao da predam pasoš.Na slikama su bili Split, Zagreb noću, Dubrovnik, Rovinj, prelepe plaže meni nepoznatih mesta.Došao je red i na mene.Ostao sam sam u toj prostoriji.Sam sa gomilom hrvatskih granicara.
Gurnuo sam pasoš ispod stakla na pultu.Uniformisani službenik je bacio pogled prvo na njega, pa zatim na mene.Pročitao je moje ime i prezime, kao da mi ne veruje da sam to zaista ja.Da li sam mu to upravo video mržnju u oku, pitao sam se.Sada kada sam u Hrvatskoj uvek ću se to pitati.Hoću li videti mržnju u vašim očima kada saznate da sam Srbin.
„Da li ste bili nekad u Hrvatskoj?“ pitao me je.
Pitanje mi je delovalo smešno
“Svake godine letovao sam na vašem moru ranije....Za Crnu Goru, za koju nisam znao ni da postoji, otkrio sam tek kasnije“ pokušao sam da se našalim sa njim
„Razlog vašeg puta u Hrvatsku“ pitao je ne gledajući me.
Mogao sam tada da mu kažem da mi nedostaje njihovo more, da idem u posetu jednom rođaku, bilo sta.Mogao sam nešto da ga slažem, ali usled nervoze i straha samo sam rekao
„Idem da je nađem“.
Iznenadio ga je odgovor, pa je podigao pogled i pitao „Koga to?“
Tada je sve izašlo iz mene.Počeo sam da pričam i nisam mogao da stanem.A on me je pažljivo slušao dok nisam završio sve što sam imao da mu kažem.
Lezali smo jedno pored drugog pre neko jutro, kada je nas sin cackajuci telefon slucajno pustio jednu odlicnu stvar.I ta pesma kad krene ne progovara se nijedna jedina rec.Samo on nesto prica na nekom svom jeziku.Da, to je nasa pesma.Pesma kad se i jedno i drugo sloze.Kad se ukusi poklope.Kad sve legne na svoje mesto.Pesmu izvodi Demijan Rajs i pesma je iz filma Closer, koji i nije tako dobar, sem scene kada pesma krene.
Podelicu je sa vama dragi blogeri.Mozda se jos nekom svidi.Mozda ce jos nekom biti "Vasa pesma".
