Lezali smo jedno pored drugog pre neko jutro, kada je nas sin cackajuci telefon slucajno pustio jednu odlicnu stvar.I ta pesma kad krene ne progovara se nijedna jedina rec.Samo on nesto prica na nekom svom jeziku.Da, to je nasa pesma.Pesma kad se i jedno i drugo sloze.Kad se ukusi poklope.Kad sve legne na svoje mesto.Pesmu izvodi Demijan Rajs i pesma je iz filma Closer, koji i nije tako dobar, sem scene kada pesma krene.
Podelicu je sa vama dragi blogeri.Mozda se jos nekom svidi.Mozda ce jos nekom biti "Vasa pesma".
Nalazim se u autobusu koji čeka da krene put Hrvatske.
U autobusu je dosta tiho, kao da vlada međusobno nepoverenje.Ne zna se ko je Srbin, a ko Hrvat.Trenutno je Srbima lakše, jer su još uvek u Srbiji, ali verovatno, čim budemo prešli granicu doći će do promene strane.
Sedim negde u sredini autobusa.Ne pričam ni sa kim.Utonuo sam u svoje misli.Utonuo sam u svoj skepticizam.Odlučio sam da ne ponesem puno stvari.Idem prvo da izvidim situaciju, možda ću se odmah vratiti nazad.
Noć je uveliko pala na autobusku stanicu.Posmatram ostale putnike na drugim peronima.
Jedna devojka sedi na jednoj od malobrojnih klupa i čita knjigu.Po izrazu lica reklo bi se da je baš utonula u nju.Verovatno već duže vreme čeka autobus.
Jedan dečak koji nema više od sedam godina uhvatio je moj pogled, malo me posmatrao, pa mi pokazao srednji prst.Kako ga je samo iznenadio zakasneli udarac njegovog oca po toj istoj ruci.Nisam čuo reči, ali video sam da ga grdi.Dečak je počeo da plače, a meni je došlo da izađem i da kažem „Ma ništa strašno.Nije on kriv što su ga odrasli naučili tome.“ Ali nisam izašao.Imao sam ja svoju muku.
Vozač je upalio autobus i posle nekoliko trenutaka smo krenuli.
Bolje sam se namestio u sedištu, opustio se i pomislio„E, sad više nema nazad.“
Pogled i nije nesto poseban – pomislio je Mire dok se
spremao da montira antenu na vrhu svoje zgrade.Sunce je bilo u punom jeku i peklo
mu oci.Bio je besan na sunce.Bio je besan na vlast sto ih je dovela dovde.Bio
je besan na bombardere sto satiru srpsku zemlju i srpsku decu.Ni sam vise nije
znao koliko traje ovaj rat, koji se nije ni mogao nazvati tako.Izgubio je pojam
o vremenu.Pojam o danima.Satima.
Dole je primetio jednog coveka kako ga posmatra.
-Ma sta zija ovaj dole – pomislio je za trenutak i vratio se
svom poslu.
Ubrzo je zavrsio posao.Bio je zadovoljan, seo i zapalio
cigaru.
Sa onim covekom sada su bila jos dvojica.Mogao je da razazna
pokrete njihovih usana, dok su njihove glave i dalje gledale u njegovom
pravcu.Jedan od njih je sirio ruke prema njemu i nesto pokazivao.
- Ma sta je ovo danas jebote – opsovao je kroz smeh.
Prisli su jos neki ljudi i svi do jednog uprli pogled ka
krovu.Dole se skupila poprilicna masa ljudi.
Ustao je iznerviran i proderao se iz sveg glasa
– Ma sta je bilo
bre!!!, ali su reci otisle s vetrom, nedovoljno jake da ga cuju ovi dole.
U tom trenutku, iza njegovih ledja, pojavio mu se otac vidno
uzrujan i besan.
- Ma jesi li ti normalan mamicu ti tvoju !!!
- Pa zar u vojnickoj kosulji montiras antenu !!!
- Ovi dole misle da si iz vojske, te da montiras nekakav
radar ili sta vec !!!
Još
uvek mi odzvanja ime grada koji je napustio njene usne boje trešnje, koja je
tek počela da sazreva i da se crveni.Dugo me je taj grad mamio danju, a noću
dolazio u san.U tom snu je uvek bila i ona.Dozivala me.Čekala me je.Širila je
svoje ruke u znak zagrljaja koji je uvek izostajao, jer taman kad sam hteo da
je zagrlim, da osetim njeno telo pribijeno uz moje kao nekad, nestajala bi
poput neke utvare.
U
tom snu bi vodili razne razgovore.
„Znaš
li zašto neću da te zagrlim“.
„Zašto“
pitao bih je ja.
„Ako bih te zagrlila u snu, navikao bi se na te
zagrljaje i našao utehu u njima.Tada bih sa sigurnošću znala da nikada nećeš
doći.Ovako dok ti srce punim žudnjom i dajem ti samo da me gledaš, ostaje mi
ipak nada da ćeš se jednog sunčanog, septembarskog dana ipak pojaviti i na
javi.Tada ćeš dobiti moje ruke i toliko očekivani zagrljaj“, rekla je i pre
nego što ću se probuditi dodala „Još uvek te volim.Dođi“.
Nikad nisam verovao u
snove koje sanjam.Čuo sam da neki stručnjaci govore da su naši snovi ustvari
naša podsvest, ali ona je mnogo više od moje podsvesti, ona je moje drugo ja,
deo koji sam izgubio.Često sam sanjao snove slične ovome.Noću bi ih sanjao, a
danju razmišljao o njima.Toliko često sam ih sanjao da sam počeo da se pitam „A
šta ako su istiniti?“, „Ako me ona stvarno čeka?“, „Ako me i dalje voli?“
Vidim je po nekad sa detetom.Dete je lepo, ali nije tako lepo kao ona.Kad sam je video prvi put nisam mogao skinuti oci sa njenog lica.Lice koje prosto trazi da mu posvetis svu paznju, ne delic, niti tren.Neki djavo koji te tera da neprekidno razmisljas o njoj dok je god vidis, makar delicem oka.Ti ne zelis, ali je djavo nekad tako jak.Sladis se tom gresnom, prividnom lepotom.Primetila je jednom da je posmatram i brzo sagnula pogled.Bilo je neceg tuznog u tome.Kao da se postidela.Kako se samo trznula.Kao da sam znao ko je ona? Nisam znao do pre neki dan.
Znas ko je ovo? - upitao me je kolega sa posla
To sam ja hteo tebe da pitam, stalno dolazi ovde... - odgovorio sam
Jednom su je na jednom putu pokupili neki njegovi prijatelji.Mislili su da stopira.Ponudili su joj da je odbace kuci.Nije htela, ali je ipak usla u kola.Pitali su je otkud ona ovde, u ovoj nedodjiji.Rekla je da radi.Pa sta radi, gde radi, cudili su se,jer nije bilo niceg u blizini.Spustila je pogled i rekla.Kako ih je samo ucutala.Mogu da zamislim njihova lica.Zabezeknuta lica mi stoje pred ocima dok pisem ove redove.
Isto zabezeknuto lice sam imao i ja kad sam cuo ovu pricu.O kako je zivot surov i tuzan.Nekad mi dodje da placem zbog subine mnogih ljudi.Veceras cu plakati zbog nje.Sutra cu zbog nekog drugog.Ne mozes zaustaviti svet za tren i ispraviti neke stvari.Zivot je neprekidna trka...
